Драги Горане, стигао је још један септембар, што значи да је прошло тачно годину дана од када сам била код Вас на терапији. Добила сам потребу да Вам се јавим и напишем пар својих додатних запажања.Не знам да ли се сећате да сам Вам након терапије писала о напретку који сам доживела? То је за мене овако скептичну према ономе што сам „знала“ о хипнози било право откровење. Сада и ја и сви у мојој околини знамо колико је моје некадашње „знање“ било проткано заблудама.
Но, нисам због тога одлучила да Вам се јавим. Жеља ми је да поделим са Вама, и онима који прате ваш рад (ако пожелите да објавите моје писмо) спознају због које ми цело ово искуство са хипнотерапијом има још више смисла. Пре сусрета са Вама, била сам заиста јака жена. Тачније, тако сам веровала. Моја дела су сведочила мојој снази. Пробијала сам се кроз живот без обзира на силину невоља које су се на мене обрушавале. Људи у мојој близини су се дивили мојој снази и хвалили ме.
Године су пролазиле а оно што сам веровала да је моја снага почело је да ми ствара страхове, тугу, несаницу и трајно стање незадовољства. Тада сам одлучила да тако више не може, али нисам била сигурна где то грешим. Судбина је тада уредила да „случајно“ сретнем моју најбољу другарицу из детињства. Реч по реч, и споменула ми је Вас и вашу хипнотерапију. Била сам скептична, али је ентузијазам којим ми је причала о томе колико јој је помогао сусрет са Вама, био толико велики да сам одлучила да и ја пробам.
Годину дана је прошло, и оно што сада знам јесте да је моја некадашња „јакост“ била само илузија изграђена на погрешним темељима. Деловала сам јако јер сам се одрекла својих емоција. Борила сам се, не попут жене, већ попут интелигентног робота лишеног свега људског. Борила сам се и деловала живо а у мени је све оно највредније што чини једно људско биће одавно почело да умире. Била сам жива, али у мени није било мене!Данас сам другачије јака. Рекла бих, истински сам јака.
Сада више нисам машина која успешно решава проблеме, већ право људско биће саткано од свих могућих емоција. Не одричем се више ничега што је моје. Пре сам себи окретала леђа да бих изгурала још један дан, а данас се гледам дирекно у очи. Има ту свега, и љубави, и бола, и наде и разочарања, и среће, и повремених потонућа, али је понајвише вере у себе, инспирације и снажног бујања животне радости у свему што јесам. Сада јесам!
Нека сте благословени.
Александра