Visok, naočit i elegantan muškarac u četrdesetim godinama sedeo je preko puta mene i govorio mi o razlogu zbog koga je tu:
• Nisam zadovoljan svojim poslom, Gorane. Sasvim sam siguran da mogu bolje! Mislim da mi regresoterapija može pomoći.
• Posao kojim se bavite vam ne ide dobro?
• Recimo da je tako!
• Možete li mi to objasniti?
• Ne mogu reći da posao ide loše. Imam 50 zaposlenih, troje kola, dva stana i kuću, ali nije to to. Očekivao sam mnogo više. Moj prijatelj koji je krenuo kad i ja ima mnogo više.
• Čini se da ipak živite mnogo kvalitetnije od ogromne većine ljudi u ovoj zemlji?
• Živim, ali ne bih da se tešim time što većina ima mnogo manje od mene. Motivišu me oni koji su postigli više.
• Razumem. Hajde da vidimo šta ćemo otkriti u regresiji?!
Dvadesetak minuta kasnije uspešno je “zakoračio” u jedan od svojih prošlih života:
• Žena sam. Smeđa kosa do pola leđa, lepa… živim negde na moru… vidim galebove, čujem šum talasa.
• Znate li gde se nalazite i kada?
• Da, Španija je u pitanju, početak osamnaestog veka.
• U redu. Pričajte mi šta se dalje dešava.
• Udata sam. Imamo lepu kuću, svetlu, odmah do obale mora. Imam i decu, dvoje, dečaka i devojčicu. Mali su. Muž je pažljiv i dobar prema meni, ali ja nisam sasvim zadovoljna.
• Zašto?
• Nije preduzimljiv. Muž ima radionicu, dobro mu ide i on je nekako zadovoljan time. Pritiskam ga da se i on otisne preko okeana i pronađe u novoj zemlji šansu za naš mnogo bolji život.
• Dobro, pomerite se sada godinu dana u budućnost u tom životu. Šta se sada dešava?
• I dalje smo tu, muž i dalje radi u radionici. Posao mu ide sve bolje, ali to nikako ne može da obezbedi našoj porodici život kakav možemo da imamo. Ja ga i dalje nagovaram da krene preko vode. On negoduje.
• Dobro, prošlo je još dve godine, šta se sada dešava?
• Muž je otputovao prošle godine. Uspela sam da ga nagovorim. Malo sam usamljena ali nestrpljivo iščekujem dobre vesti.
• Dobro, hajde sada opet idemo u budućnost u tom životu. Idemo u dan kada ste sreli svog muža.
• Brod pristaje, spuštaju rampu, vidim ga… (suza mu je kanula iz oka) oh Bože… (sada već plače), pa on je u kolicima, nema više noge!!! (jeca)
• U redu je, slobodno proživite taj trenutak, neka te emocije izađu iz vas. (čekam da se umiri. To traje…) Recite mi šta se sada dešava.
• On više ne može da radi. Invalid je. Morali smo da prodamo kuću i preselimo se u neki kućerak. Ja sam prinuđena da idem po kućama i čistim i spremam. Mnogo sam nesrećna.
• Dobro, hajde sada da odemo u zadnji dan vašeg života u tom životu. Šta se dešava.
• Stara sam, ležim na krevetu. Deca i unuci su tu oko mene. Vole me i žao im je što odlazim. Meni nije. Umorna sam i dosta mi je. Naradila sam se za tri života.
• Kako sada razmišljate o životu koji napuštate?
• Žao mi je što sam u mladosti bila pohlepna. Mogla sam, da je bilo više mudrosti u meni, da uživam uz dobrog muža i dobru decu u dobrom životu. Ovako sam svima nama uništila živote.
• Šta nosite iz tog života kao poruku za ovaj sada?
• Zahvalnost, samo zahvalnost. To mi nedostaje. Umesto da uživam u onome što imam, ja sam dozvolio sebi da se žalim na više nego dobar život koji sam svojim rukama stvorio. Sat vremena kasnije pozdravljamo se i on mi u ruku stavlja novac.
• Izvinite, izgleda da ste mi omaškom dali dve umesto jedne novčanice!
• Ne, nisam pogrešio, Gorane. Zahvalan sam na ovoj lekciji. Zaslužili ste!