Месец: септембар 2024.

Milica je sela preko puta mene i počela odmah da priča, bez ikakvog uvoda. „Gorane, volim svog muža. Stvarno ga volim. Ne mogu da zamislim život bez njega, ali… radim nešto što me jede iznutra. Varam ga, iako to nije osoba koja želim da budem.“ Glas joj je drhtao, a oči su joj se ispunile…

Seka je nakon uvodnog ćaskanja objasnila razlog svog dolaska kod mene: „Gorane, ljudi koji žive od tuđeg mišljenja me nerviraju! Ne mogu da podnesem kad se neko povinuje svakom komentaru i osudi. Kroj sebe, sestro, i radi ono što te čini srećnom, to je moj moto!“ Gledala me je očima punim iščekivanja, jasno očekujući da…

„Gorane, moj život me podseća na onu Andrićevu rečenicu: ‘Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje.’“ Bilo je nešto u Zaninom tonu što mi je odmah stavilo do znanja da je ovo više od običnog životnog nezadovoljstva. Zana nije bila osoba koja se…

Posle gubitka posla koji je volela, došlo je do razvoda, a zatim je izgubila i blisku prijateljicu. U svakoj od tih situacija, njene želje – za ljubavlju, uspehom, prijateljstvom – činile su joj se kao nevidljivi neprijatelji. Svaka želja je završavala u nekoj njenoj izgubljenoj bici, a sada je živela u nekoj tišini u kojoj ništa nije smela da poželi. Strah od novog poraza bio je prejak.

Miroslav je ostavljen kao beba, odrastao je po domovima i hraniteljskim porodicama, uvek sa nadom da će neko doći i reći mu: „Ti si izabran, tebe želimo.“ Ali to se nikada nije desilo. „Zar niko nije želeo da dođe po mene?“ pitao je tiho, kao da se boji odgovora. Njegovo pitanje nije bilo samo pitanje…