Senka je bila žena u četrdesetim, ali je izgledala mlađe. Njene godine su se više osećale u njenom pogledu, nego što su bile vidljive na licu. Pričala mi je o godinama punim nedaća. Posle gubitka posla koji je volela, došlo je do razvoda, a zatim je izgubila i blisku prijateljicu. U svakoj od tih situacija, njene želje – za ljubavlju, uspehom, prijateljstvom – činile su joj se kao nevidljivi neprijatelji. Svaka želja je završavala u nekoj njenoj izgubljenoj bici, a sada je živela u nekoj tišini u kojoj ništa nije smela da poželi. Strah od novog poraza bio je prejak.
„Više ne verujem ni u sebe, ni u ono što sam verovala,“ rekla je tiho, spuštajući pogled.
Pustio sam je da govori. Bilo je očigledno da su reči koje su izlazile iz nje kao kamenje koje je godinama nosila. Nakon što je sve to izgovorila, prostorija je bila ispunjena tišinom.
„Zanimljivo je to,“ počeo sam, „kako često verujemo da smo poraženi, a zapravo, samo smo zaboravili koliko smo puta ustali posle pada. Vi ste preživeli sve to, Senka. I to nije mala stvar. Ali taj strah od novih želja… To je kao da hodate u patikama koje su postale premale – one vas sputavaju, ali vi ih i dalje nosite, jer ste navikli na njih. Da li je vreme da promenimo te patike?“
Ona se lagano osmehnula, kao da je po prvi put, nakon dugo vremena, razumela jednostavnost te slike.
„Ono što nas najviše plaši, često je samo naša misao, ne stvarnost. Želje su kao seme – ne raste svako, ali to ne znači da ne treba da sadimo nova. Hajde da pokušamo da sadimo nove želje, ali bez straha od ishoda.“
Tokom naše hipnoterapije, radili smo na tome da se Senka oslobodi tog straha i da počne da vraća veru u sebe. Uz pomoć vođene vizualizacije, pomogao sam joj da stvori sliku svoje nove stvarnosti – bez pritiska, bez očekivanja. Samo ideje, poput biljaka koje mogu rasti ili ne, ali one su tu. I to je već dovoljno.
Nakon prvog susreta, Senki sam izradio audio terapiju i poslao je. Kao što smo se dogovorili, slušala ju je jednom dnevno u narednih dvadesetak dana. Međutim, nisam odmah čuo ništa od nje. Neki klijenti se javljaju posle mesec dana, neki kasnije, pa je i to u redu. Nakon dva meseca, stiglo je njena poruka.
„Gorane,“ pisala je, „ne mogu da kažem da su se svi moji problemi rešili, ali počela sam da želim. To jesu možda male stvari, ali želje su opet deo mog života. Neke od tih željica su se već ostvarile. Dobila sam posao, i to dobar. A ono što me baš raduje je da sam prvi put nakon duuugo vremena, pristala da izađem na dejt. Ne znam šta će od toga da bude, ali se više ne plašim toga. Poenta je u tome što sam se usudila. Hvala Vam na tome.“
To je suština. Nije važno koliko su velike ili male naše želje. Važno je da ih ima. Jer, kada ne želimo ništa, to je kao da gasimo svetlo u sebi.
Objavljeno uz dozvolu klijenta <<