Glas joj je bio tih, gotovo nečujan, kao da nije želela da zauzme previše prostora ni u ovoj prostoriji, ni u sopstvenom životu. „Šta mislite pod tim da ne postojite, Ines?“ pitao sam je blago. „Mislim… niko me ne vidi. Niko me ne sluša. Ljudi me pređu u razgovoru, kao da nisam tu. Kod kuće…
Месец: фебруар 2025.
Kada ste poslednji put uradili nešto glupo? Neodgovorno? Besmisleno?
„Umoran sam, Gorane. Od svega.“ Nasmejao sam se blago. „Od svega? To je poprilično široko. Hajmo da to suzimo.“ „Od toga da uvek moram da budem… normalan. Zreo. Pametan. Odgovoran. Razuman. Da ne napravim grešku. Da ne ispadnem glup. Da ne zabrljam. Da budem uzoran i na poslu i kod kuće. Da ne budem problem…
Kako da joj to kažem, a da je ne povredim?
Julia je sela preko puta mene, ruku stisnutih u pesnice, kao da pokušava da zadrži nešto što bi moglo da eksplodira iz nje. Oči su joj bile pune tuge, ali i besa. „Ne mogu više, Gorane. Mama me gura na ivicu. Njena ljubav me guši.“ Udahnula je drhtavo, pa nastavila: „Znam da me voli. Znam…
Gorane, zbog tebe ga toliko volim!
— Moj muž i ja smo kao dva stranca u istoj kući. Ne znam šta da radim više… Nije uvek bilo ovako, ali u poslednje vreme… kao da smo izgubili jedno drugo. On je stalno nervozan, ja sam stalno umorna… Kad razgovaramo, to je ili o obavezama ili o problemima. Gledamo TV zajedno, ali ne…
Kupujem, dakle postojim!
— Ja sam stručnjak za dovođenje do bankrota! — rekla je Valerija i nasmejala se, ali taj osmeh nije skrivao očaj u njenim očima. Sela je preko puta mene, prekrstila ruke i uzdahnula. Pogledala je u stranu, kao da ne želi direktno da me gleda. — Valerija, recite mi, kako izgleda taj trenutak kada nešto…