Uletela je u moju kancelariju kao uragan, zalupivši vrata tako jako da je čaša na stolu lagano poskočila. Moje ime je Goran i ja sam hipnoterapeut, ali u tom trenutku sam se osećao kao kontrolor leta koji mora da prizemlji avion kojem otkazuju motori. Anđelka je sela, prekrstila ruke i odmah prešla na stvar.
„Ako još jednom čujem kako moj kolega uzdiše dok ja pričam na sastanku, kunem Vam se, daću otkaz“, rekla je, dok joj je glas podrhtavao od besa.
Anđelka je uspešna menadžerka, ali je imala ogroman problem. Svaki pogled, tihi šapat ili loše raspoloženje njenih kolega doživljavala je kao lični napad. To ju je iscrpljivalo i uništavalo njenu efikasnost.
„Zašto mislite da je njegovo uzdisanje povezano sa Vama?“, upitao sam je mirno.
„Pa o čemu drugom bi mislio dok ja izlažem plan?“, odgovorila je prilično oštro.
„Anđelka, zamislite da hodate ulicom i čovek pored Vas otvori kišobran. Da li mislite da je to uradio da bi Vama zaklonio pogled, ili zato što pokušava da se zaštiti od kiše?“, upitao sam je uz blag osmeh.
Pogledala me je, zbunjena ovim poređenjem.
„Ljudi retko rade stvari protiv Vas“, nastavio sam. „Oni uglavnom rade stvari za sebe i zbog sebe. Njegovo uzdisanje može značiti da ga boli zub, da ima probleme kod kuće ili da je jednostavno umoran. Vi trošite svoju dragocenu energiju pokušavajući da kontrolišete tuđe emocije, umesto da se fokusirate na svoj rad.“
Ova jednostavna istina je pogodila metu. Vidno se opustila, a ramena su joj se spustila. Shvatila je da je samu sebe stavljala u centar tuđih loših dana.
Nastavili smo da razgovaramo, a onda smo u posednjih pola sata uradili prvu, inicijativnu hipnoterapiju. Anđelka je legla, zatvorila oči i prepustila se mom glasu. Moj cilj je bio da pokrenem osnovne procese nadogradnje u njenom umu, stvarajući mentalni štit koji će joj omogućiti da ostane neutralna i fokusirana na svoj uspeh, bez obzira na ponašanje okoline.
U naredna dva dana sam izradio za nju posebnu audio terapiju i poslao joj je. Njen zadatak je bio da je sluša jednom dnevno u naredne tri nedelje.
U subotu mi je stigla njena poruka.
„Dragi Gorane, iako me je razgovor sa Vama relaksirao i otvorio mi nove horizonte, prizname da sam prvih dana bila skeptična. Ipak, obećala sam i sebi i Vama da neću odustati, i dobro je što nisam. Promena je neverovatna. Već posle prve nedelje slušanja audio terapije, primetila sam da na poslu reagujem potpuno drugačije. Kada je direktor pre nekoliko dana ušao nervozan i bez pozdrava, prva misao mi je bila: Čovek ima loš dan, to nema veze sa mnom. Ostala sam mirna i završila svoj izveštaj pre roka. Fokus mi je na maksimumu, a tenzija je, ako se tako nešto u poslu uopšte može reći – nestala. Hvala Vam što ste mi vratili moj mir. Slušam terapiju i dalje. Prija.“
Kada naučimo da ne primamo tuđe ponašanje lično, dobijamo najveću supermoć, a to je sloboda da kreiramo sopstveni uspeh.
Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<