Tako je glasila prva rečenica koju je Svetlana izgovorila kada je sela u fotelju preko puta mene. Bila je to žena koja je na prvi pogled imala sve. Skupa odeća, držanje osobe koja donosi važne odluke i pogled koji je odavao duboku iscrpljenost.
„Mesecima sam radila kao opsednuta“, nastavila je pomalo razočarano. „Kafa, sastanci, rokovi, novac. Mnogo novca. Dovoljno da sebi kupim vreme, što sam tada smatrala najvećim luksuzom. Pa sam ga kupila. Skoro da sam samoj sebi dala otkaz, tačnije uzela dugotrajno neograničeno odsustvo.“
Upitao sam je kako je izgledao taj njen luksuz o kom je toliko maštala.
„Budila sam se bez alarma, odlazila na putovanja bez plana i provodila popodneva radeći apsolutno ništa. Zvuči kao san, zar ne? I bio je. Otprilike dve nedelje. Posle toga sam počela da osećam čudnu prazninu. Kao da sam iz svog života uklonila stres, ali zajedno sa njim i svaki smisao.“
Slušao sam je pažljivo. Ovo je bila zamka u koju upada jako mnogo uspešnih ljudi, misleći da je jedini spas u ekstremima.
„Svetlana“, rekao sam joj smireno, „Vi ste poverovali u iluziju da je odsustvo problema isto što i prisustvo sreće. Kada ste pobegli od stresa, niste izgradili ništa novo. Nije bilo važno kako da pobegnete od posla, niti kako da beskonačno produžite odmor. Važno je kako da izgradite život iz kog nećete želeti da bežite ni na jednu stranu.“
Gledala me je u tišini, a oči su joj se polako punile suzama olakšanja. Bilo je jasno da su te reči pogodile metu. Shvatila je da sreća nije sakrivena ni u pretrpanom kalendaru, ali ni u onom potpuno praznom. Nalazi se tačno negde između.
Nakon razgovora u kom smo raspetljali mnoga njena pogrešna uverenja, prešli smo na onaj opuštajući deo našeg susreta. Svetlana se udobno smestila, zatvorila oči, a ja sam joj svojim glasom pomogao da umiri taj unutrašnji haos. U tom stanju duboke opuštenosti, bez ikakve potrebe da mi odgovara, njena podsvest je upijala nove smernice za pronalaženje pravog životnog balansa.
Dva dana kasnije poslao sam joj personalizovanu audio terapiju, kako bi je slušala jednom dnevno u naredne tri nedelje. Kada je taj period prošao, stiglo mi je njeno pismo.
„Gorane, pišem Vam dok pijem prvu jutarnju kafu, ali ovog puta bez onog starog grča u stomaku. Vaše reči sa naše seanse, kao i audio snimak koji mi je postao dnevna rutina, potpuno su mi promenili ugao gledanja. Vratila sam se obavezama, ali pod mojim uslovima. Više ne radim do kasno u noć. Naučila sam da kažem ne i da ne osećam krivicu zbog toga. Osećam se živo, imam svrhu, ali imam i vreme samo za sebe. Kalendar mi je taman toliko popunjen da ima smisla, a opet dovoljno prazan da mogu normalno da dišem. Hvala Vam što ste mi pomogli da prestanem da bežim.“
Još jedan unutrašnji kompas je uspešno kalibrisan. Nema boljeg osećaja od toga.
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<