Njen glas ima onu meku, baršunastu boju kakvu čujete na radiju kasno noću. Problem je bio u tome što je taj glas moglo da čuje samo dvoje ljudi odjednom. Čim bi se u prostoriji pojavila i treća osoba, njen grkljan bi se stegnuo, a vazduh bi jednostavno nestao.
Nije došla zbog treme pred publicom, jer ona nije glumica. Došla je jer je na poslu trebalo da održi kratku prezentaciju pred petoro kolega iz svog tima, a noć pre toga provela je u kupatilu povraćajući od čistog straha.
Pitao sam je kada je prvi put osetila da je više od troje ljudi previše. Pogledala me je iznenađeno, kao da je očekivala da je odmah stavim na kauč i vratim u detinjstvo. Objasnio sam joj da nema potrebe da tražimo davno zaboravljene traume. Meni je bilo važno šta se dešava u njenoj glavi sada.
Rekla mi je da se boji procene. Kada razgovara sa jednom ili dve osobe, može da prati njihova lica i kontroliše situaciju. Čim ih je troje ili više, mozak gubi kontrolu nad reakcijama publike i pali alarm za opasnost.
„Nije problem u broju ljudi, Ivona. Problem je u vašoj potrebi da upravljate njihovim mislima dok govorite. Vi pokušavate da čitate pet različitih umova odjednom, a to je fizički nemoguće“, rekao sam joj.
Dok smo sedeli tokom ta dva sata, pokazao sam joj jednostavan mehanizam. Umesto da gleda u grupu kao u opasnu masu, treba da drži fokus na onome što daje, a ne na onome što ljudi misle o njoj. Publika nije tu da ocenjuje svaki njen udah, već da čuje poruku.
U zadnjih pola sata našeg susreta, Ivona je ležala na krevetu zatvorenih očiju i slušala moj gls koji koji joj je slao poruke mira i sigurnosti. Nismo razgovarali tokom procesa, samo je upijala sugestije koje su imale cilj da pokrenu njene unutrašnje resurse i razbiju taj lažni osećaj opasnosti.
Dva dana kasnije poslao sam joj njen lični audio snimak sa uputstvom da ga sluša svakodnevno naredne tri nedelje.
Juče mi je stiglo njeno pismo.
„Nakon dve nedelje slušanja snimka, došao je dan za novi sastanak tima. Ranije bih danima pre toga imala napade panike. Ovaj put sam pre ulaska u salu za sastanke samo ponovila sebi vaše reči. Nisam otišla tamo da upravljam njihovim mislima, već da im kažem šta sam pripremila. Kada sam počela da govorim, moj glas nije podrhtavao. Prvi put u životu sam osetila da mene vlastiti glas ne izdaje, već da me nosi. Hvala Vam što ste mi vratili slobodu da govorim bez straha.“
Objavljeno uz dozvolu klijentinje <<