„Gorane, da li je moguće da čovek zaboravi kako se odmara?“
Ovo pitanje postavio je Vlatko, mladić od tridesetak godina, uspešan programer čiji je pogled bio umoran, ali nekako prazan, kao da gleda kroz mene, a ne u mene. Seo je u fotelju i delovao je kao da je na tom mestu skupio svu težinu sveta na svoja ramena.
„Kako to mislite, da zaboravite?“, upitao sam ga, dajući mu prostora da otvori dušu.
„Jednostavno“, rekao je i uzdahnuo. „Radim, dođem kući, upalim seriju, ali je ne gledam. Mozak mi i dalje radi, vrti kodove, mejlove, sutrašnje obaveze. Vikendom pokušam da spavam duže, ali se probudim čim svane, napet kao struna. Osećam se kao mašina koja je ostala bez dugmeta za gašenje. Ne osećam radost, ne osećam tugu, samo neku vrstu konstantne, tihe tenzije.“
Vlatkova priča je, nažalost, priča mnogih danas. Živimo u svetu gde se produktivnost slavi kao najveća vrlina, a odmor se često doživljava kao lenjost. Kroz naš razgovor od dva sata, shvatio sam da je Vlatko upao u zamku sopstvenog uma. Njegov um je naučio da je jedino sigurno stanje – stanje pripravnosti.
„Vlatko, zamislite da je Vaš um kao motor automobila koji nikada ne gasite“, objasnio sam mu. „Čak i kada parkirate, on nastavlja da radi u leru. Koliko dugo bi takav motor izdržao pre nego što se pregreje i pokvari? Vaš problem nije posao, već to što ste zaboravili kako da isključite motor kada stignete na odredište.“
Nakon razgovora, uradili smo prvu hipnoterapiju. Cilj je bio jednostavan, da njegovom podsvesnom umu pošaljemo poruku da je sigurno opustiti se, da je u redu stati.
Kao i svakom klijentu, u roku od tri dana sam mu napravio i poslao personalizovanu audio terapiju, sa uputstvom da je sluša svako veče pred spavanje, u naredne tri nedelje.
Pre nekoliko dana, stigao mi je njegov mejl.
„Gorane, pišem Vam ovo i ne mogu da verujem kolika je promena. Isprva bih slušao terapiju i mislio ‘ma daj, kako će ovo da mi pomogne’. A onda, negde četvrtog ili petog dana, primetio sam da sam zaspao pre nego što se snimak završio. Ujutru sam se probudio i prvi put posle ko zna koliko vremena nisam odmah pomislio na posao. Sišao sam do prodavnice i uhvatio sebe kako gledam u drveće. Zvuči glupo, ali kao da sam ga prvi put video.
Prošle subote sam seo da čitam knjigu. Nisam pročitao knjigu godinama. I ne samo to, uživao sam u njoj! Osećaj je bio neverovatan. Tenzija polako nestaje, a na njeno mesto dolazi neki mir. Čak mi i posao sada lakše pada, jer znam da ću posle njega moći istinski da se odmorim. Nisam osetio apsolutno nikakve negativne efekte, samo olakšanje. Nisam ni znao koliko sam bio zarobljen dok ponovo nisam osetio slobodu. Hvala Vam.“
Vlatkova priča je podsetnik da odmor nije luksuz, već potreba. Ponekad, sve što nam treba jeste da nas neko podseti kako da pritisnemo to zaboravljeno dugme za gašenje.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA