„Mislim da sam pokvarena“, rekla je tiho, kao da se plaši da će je i zidovi čuti. „Jednostavno ne funkcionišem kako treba. Kao igračka kojoj su se istrošile baterije, a niko ne zna kako da ih zameni.“
To su bile prve reči koje mi je Milica uputila. Sedela je prekoputa mene, uvučenih ramena, pogleda prikovanog za pod. Njena pojava je vrištala na umor. Ne onaj slatki umor posle dobro obavljenog posla, već duboki, sivi umor duše koja je zaboravila kako sunce izgleda.
Tokom našeg razgovora, polako se otvarala. Pričala mi je o osećaju praznine koji je ispunjavao svaki njen dan. O tome kako su boje izbledele, kako hrana više nema ukus i kako je druženje sa prijateljima postalo napor koji jedva podnosi. Sve njene misli, sva njena energija, vrteli su se oko jedne tačke – emotivne veze koja je očigledno bila izvor njenog bola. Tvrdoglavo je insistirala da je to jedina stvar koja joj je potrebna, jedini izvor sreće koji može da zamisli, iako joj je taj odnos svakodnevno donosio samo patnju.
Slušao sam je pažljivo, puštajući je da izbaci sav teret iz sebe. Kada je završila, u sobi je ostala samo tišina.
„Milice, da li mogu nešto da Vas pitam?“, prekinuo sam tišinu. „Zamislite da je sva Vaša životna energija jedna velika, moćna reka. Šta mislite, gde ta Vaša reka trenutno teče?“
Pogledala me je zbunjeno.
„Vi ste svu snagu te predivne reke usmerili u jednu tačku“, nastavio sam blago. „U pokušaj da srušite branu koja stoji ispred Vas, a ta brana je taj odnos. Sva Vaša energija udara u nju, dan za danom, i nigde ne otiče. A šta se dešava sa rekom koja ne teče? Postaje ustajala. Mutna. Beživotna. To što osećate nije znak da ste ‘pokvareni’. To je samo Vaša prelepa, snažna energija koja je zarobljena i ne zna kuda da ide.“
U njenim očima video sam tračak razumevanja. Prvi put tokom našeg razgovora. Nakon toga, uradili smo prvu hipnoterapiju. Cilj je bio jednostavan, da njenom umu pokažemo da postoje i drugi putevi, drugi tokovi kojima njena reka može da poteče.
Dva dana kasnije, poslao sam joj personalizovanu audio terapiju sa uputstvom da je sluša svako veče pred spavanje, naredne tri nedelje.
Prošlo je nešto više od tri nedelje kada mi je stigao njen mejl.
„Poštovani Gorane,
Javljam Vam se, kao što smo se dogovorili. Iskreno, ne znam odakle da počnem, pa ću početi od reke. Ta priča mi se urezala u pamćenje. Prvih nekoliko dana slušanja terapije nisam osećala ništa posebno, ali sam bila uporna. A onda, jedne srede, probudila sam se i prvi put posle ko zna koliko vremena osetila sam miris kafe iz kuhinje. Stvarno sam ga osetila. I prijalo mi je.
Malo po malo, počela sam da primećujem sitnice. Cvrkut ptica. Sunce koje mi greje lice dok idem na fakultet. Kao da je neko polako pojačavao boje u mom crno-belom svetu. Shvatila sam da moja energija zaista stoji. I odlučila sam da je pokrenem. Upisala sam se na časove slikanja, nešto o čemu sam maštala još kao klinka. Ruke su mi bile umazane bojama, a ja sam se osećala življe nego ikad.
Što se tiče onog odnosa… Više ne osećam potrebu da udaram glavom o zid. Shvatila sam da je to samo jedna brana, a moja reka je prevelika da bi se zaustavila pred njom. Pustila sam. Jednostavno sam pustila. Nije bilo drame, nije bilo suza. Samo tiho razumevanje da je vreme da tečem dalje. Ponovo se viđam sa prijateljicama i smejem se. Iskreno se smejem, iz stomaka.
Nisam imala nikakve negativne efekte, samo osećaj kao da se polako budim iz nekog dugog, sivog sna. Hvala Vam. Ne zato što ste me popravili, već zato što ste mi pomogli da shvatim da nikada nisam ni bila pokvarena.
Srdačan pozdrav,
Milica“
Čitajući njeno pismo, nasmešio sam se. Njena reka je ponovo tekla, snažna i slobodna, pronalazeći nove, lepše puteve ka svom ušću.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA