„Postoje sile koje su jače od nas, Gorane. Sile koje nam kroje sudbinu i protiv kojih ne možemo ništa.“
Tako je Ljiljana započela naš razgovor. Nije sela, već je nekako klonula u fotelju, kao da je sav teret sveta nosila na svojim ramenima. Gledala me je umornim očima, očima žene koja se predala borbi koju nije ni vodila. Došla je na terapiju ne da bi pronašla rešenje, već da bi dobila potvrdu da rešenja nema.
Pričala mi je o svom braku. O dvadeset godina života sa čovekom sa kojim više nije delila ni snove, ni radosti, a ni postelju. Živeli su kao cimeri pod istim krovom, zarobljeni u tišini i prećutnom nezadovoljstvu. Kada sam je pitao zašto ne pokuša da promeni nešto, zašto ne ode ako je toliko nesrećna, samo je odmahnula glavom.
„To je viša sila“, rekla je tiho. „Nije nam suđeno da se rastanemo. Pokušali smo jednom, pre nekoliko godina, ali su se desile neke nepredviđene stvari i morali smo da ostanemo zajedno. Vidite? Sudbina.“
Slušao sam je pažljivo, puštajući je da izloži celu svoju teoriju o nevidljivim silama koje upravljaju njenim životom. U njenoj priči, ona je bila samo piun, figura koju neko drugi pomera po tabli. To joj je davalo neku vrstu gorke utehe. Ako ništa ne zavisi od nje, onda ona nije ni kriva za svoju nesreću.
Kada je završila, u sobi je zavladao tajac. Pogledao sam je i mirno upitao: „Ljiljana, da li ste ikada pomislili da ta ‘viša sila’ zapravo ima ime i prezime? I da se zove Vaš strah?“
Zbunjeno me je pogledala. Nije očekivala takvo pitanje.
Nastavio sam. „Viša sila je poplava koja vam odnese kuću. To je teška bolest. To je nešto što je zaista izvan vaše kontrole. Ali ostati u lošem braku iz straha od samoće, straha od osude okoline, straha od finansijske nesigurnosti ili straha da nećete umeti sami, to nije viša sila. To je samo alibi. To je izgovor koji smo sami stvorili kako bismo opravdali svoje nečinjenje. Proglasili smo svoj strah za sudbinu, jer je tako lakše podneti.“
Njene oči su se napunile suzama. Nisu to bile suze tuge, već suze prepoznavanja. Kao da je neko upalio svetlo u mračnoj sobi u kojoj je godinama živela. Proveli smo ostatak termina razgovarajući o tim strahovima, dajući im ime i oblik. Nakon razgovora, uradili smo i prvu hipnoterapiju, sa ciljem da ojačamo njeno samopouzdanje i osećaj lične moći.
Dva dana kasnije, poslao sam joj personalizovanu audio terapiju. Uputstvo je bilo jasno, da je sluša svako veče pred spavanje, tokom naredne tri nedelje.
Prošlo je nešto više od tri nedelje kada mi je stigao njen mejl.
„Poštovani Gorane,
Pišem Vam sa osećanjem koje dugo nisam imala, sa osećajem mira. Terapija je bila neverovatno iskustvo. Nisam osetila apsolutno nikakve negativne efekte, samo neko tiho i postepeno buđenje. Shvatila sam ono o čemu ste mi pričali. Moja ‘viša sila’ je zaista bio samo skup mojih strahova.
Nisam donela nikakve radikalne odluke, nisam se spakovala i otišla. Ali nešto se promenilo u meni. Počela sam da razgovaram sa mužem. Prvi put posle mnogo godina, iskreno. Rekla sam mu kako se osećam. I on je rekao meni. Ne znam gde će nas taj put odvesti, da li ka razlazu ili ka nekom novom početku, ali prvi put osećam da ja držim volan.
Više se ne osećam kao žrtva sudbine. Osećam se kao kapetan svog broda, pa makar plovio i po uzburkanom moru. Hvala Vam što ste mi pomogli da shvatim da je jedina viša sila koja treba da upravlja mojim životom, sila moje sopstvene volje.
Srdačan pozdrav,
Ljiljana“
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA