Njena dobrota je bila njen kavez. Ušla je tiho i sela na stolicu kao da se izvinjava što zauzima prostor. Onda me je pogledala, a u tom pogledu je stajala čitava istorija tuđih potreba stavljenih ispred njenih.
„Često govorim sebi da ću se ponašati prema ljudima onako kako se oni ponašaju prema meni“, rekla je Maja, a glas joj je bio jedva čujan. „Ali, kada se desi zgodan momenat, meni bude žao da im uradim ono što su oni meni uradili.“
Klimnuo sam glavom, puštajući je da njene reči odjeknu prostorijom. To je bila rečenica koju sam čuo mnogo puta, u različitim oblicima. To je bila borba dobrih ljudi u svetu koji nije uvek dobar.
„Razumem“, rekao sam mirno. „Osećate se kao da bi trebalo da uzvratite istom merom, da se zaštitite, ali nešto u Vama Vam to ne dozvoljava. I onda se verovatno osećate slabo, zar ne? Možda čak i ljuto na sebe.“
Njene oči su se napunile suzama koje nije pustila da poteku. Samo je kratko potvrdila.
„Majo, hajde da zamislimo nešto“, predložio sam. „Zamislite da stojite u velikoj, praznoj dolini. Kada viknete, čujete samo svoj glas kako se vraća. To je eho. On samo ponavlja ono što čuje. Da li Vi želite da budete Eho? Da li želite da Vaše ponašanje bude samo odjek tuđeg, često lošeg ponašanja?“
Zastala je na trenutak, zbunjena. „Pa, ne. Ali kako drugačije da se postavim?“
„Tako što nećete biti Eho. Bićete Kreator“, odgovorio sam. „Vi ne morate da odgovarate na isti način. Vaš zadatak nije da vraćate ljudima njihovu negativnost. Vaš zadatak je da zaštitite svoju energiju i svoj mir. Kada Vam neko uputi grubu reč, umesto da razmišljate kako da mu uzvratite istom merom, Vi treba da izgradite zid. Ne zid mržnje, već zid samopoštovanja. Taj zid im poručuje- do ovde možeš, dalje ne.“
Naš razgovor je trajao skoro dva sata. Prolazili smo kroz konkretne situacije iz njenog života, analizirajući gde je njena dobrota prelazila u samopovređivanje. Shvatila je da time što dopušta drugima da je gaze, ona zapravo šalje poruku samoj sebi da nije vredna poštovanja. A kada mi sami ne poštujemo sebe, kako možemo očekivati da nas drugi poštuju?
Usledila je prva seansa hipnoterapije, usmerena na jačanje njenog unutrašnjeg osećaja vrednosti i postavljanje zdravih granica. U naredna dva dana, pripremio sam i poslao joj personalizovanu audio terapiju, sa uputstvom da je sluša svako veče pre spavanja.
Sledećeg meseca je stigao njen mejl.
„Poštovani Gorane, pišem Vam sa osećajem koji dugo nisam imala- osećajem unutrašnjeg mira. Ne mogu da kažem da se desila neka magija preko noći, ali promene su tu, i tako su stvarne.
Slušala sam terapiju svako veče. Najveću promenu sam primetila na poslu. Znate onu koleginicu o kojoj sam Vam pričala, onu koja mi uvek prepusti svoje zadatke? Prošle nedelje je ponovo pokušala. Stala je pored mog stola sa hrpom papira i rekla onim svojim umiljatim glasom- ‘Jao Majo, da li bi mogla samo ovo da završiš, ja stvarno ne stižem’.
Stara ja bi bez reči uzela te papire, osećajući kako mi raste knedla u grlu. Ali ovog puta, nešto je bilo drugačije. Pogledala sam je mirno i rekla – ‘Rado bih ti pomogla, ali trenutno završavam svoj deo posla. Sigurna sam da ćeš uspeti sama.’
Gorane, čekala sam da osetim krivicu. Čekala sam onaj poznati grč u stomaku. Ali nije ga bilo. Osetila sam samo olakšanje. Ona je bila malo iznenađena, ali je samo uzela svoje papire i otišla. Nije bilo drame.
Shvatila sam da ja nisam postala bezosećajna. Samo sam postala neko ko poštuje svoje vreme i svoju energiju. Nisam joj uradila ništa loše. Samo joj nisam dozvolila da ona uradi nešto loše meni. Nisam osetila nikakve negativne efekte, samo snagu koju ranije nisam poznavala. Hvala Vam na svemu. Vi niste samo promenili moje ponašanje, promenili ste način na koji vidim sebe.“
Majina priča je podsetnik da prava snaga nije u tome da vraćamo udarce, već u mudrosti da ih ne primamo. Ne moramo da budemo odjek tuđe buke. Možemo da budemo kreatori svoje tišine i svog mira.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA