Dragi čika Gorane, htela bih da ti se zahvalim. Pre nego što sam došla kod tebe sve me je plašilo. Hrana, posebno. Uvek sam mislila da je hrana koju jedem pokvarena. Čak i ako je mama rekla da je sve ok, ja sam se plašila. Svaki put kad bih uzela nešto da jedem proveravala sam ga milion puta. Ponekad bih čak i plakala zbog toga.
Onda sam došla kod tebe. Nisam znala šta je hipnoterapija, ali mama mi je rekla da će mi pomoći. I pomoooooogla je. 😊
Sećam se kako sam sedela na velikoj, udobnoj stolici u tvojoj kancelariji. Muzika je bila tako umirujuća, a tvoj glas me je uspavao. Zatim sam počela da sanjam.
Sanjala sam da sam hrabra. Da nisam više uplašena. Da mogu da jedem bez straha. Bio je to divan osećaj.
Kada sam se probudila, osećala sam se drugačije. Bio je to čudan osećaj, ali na dobar način. Sada kada jedem ne brinem više. Ponekad se setim svog straha ali više nije toliko velik.
Sada mogu da jedem bez straha. Čak mogu i da se radujem obrocima sa porodicom i prijateljima.
Sada, kada razmišljam o hrani, više ne osećam strah. Osećam se srećno. To je zahvaljujući tebi.
I sada rastem i rastem, i kada porastem postaću i ja hipnoterapeutkinja. Mnogo je kul!
Vasja