Mislila sam, ako trčim brzo, tuga me neće stići. Radila sam od jutra do mraka, pravila liste obaveza kao bedeme od svakodnevnog života, gubila dah u beskrajnom nizu sastanaka, rokova, obaveza. Verovanje je bilo jednostavno – ako sam zauzeta, tuga nema gde da se usadi. Ali tuga, prokleta tuga, bila je uvek tu. Osećala sam je u svakom dahu, u pogledima koji su se gubili u daljini, u kostima koje su vapile za odmorom, u teškim noćima prepunim nesanice, u iznenadnim uzdasima kad sam mislila da niko ne gleda.
Dugo sam se zavaravala, sve dok nisam počela da osećam fizičke manifestacije svoje frustracije – bolove u vratu koji su parali misli, stalnu glavobolju kao tamni oblak iznad mene, umor koji se nije odmarao, pritisak u grudima kao da nosim nevidljivi oklop.
I onda je tetka Julka, moja komšinica, taj dobri anđeo sa trećeg sprata, dotakla moje rame i rekla: „Marina, tu negde na Podbari ima jedan čovek koji bi mogao da ti pomogne.“ Poverovala sam u Julkine reči, lako i bez otpora, kao da je njena ruka bila most preko provalije koju sam svakodnevno prelazila.
Došla sam na hipnoterapiju, sa skepsom u srcu, ali umirenog uma, spremna na sve. I evo mene sada, nakon tronedeljnog putovanja kroz moju dušu, osećam se kao da sam se ponovo rodila. Više ne bežim od tuge, jer je tuge više nema. Nestala je, rastočila se kao magla pod prvim jutarnjim zracima sunca.
Sada hodam mirno, dah mi je lagan, oči više ne lutaju prazninom. Kosti se više ne žale na teret koji više ne nosim, a noći su postale oaza mira i snova. Iznenadni uzdasi pretvorili su se u reči zahvalnosti. Fizičke boli su se povukle, kao vojska koja napušta osvojeni grad.
Osećam da sam pronašla mir u sopstvenom biću, kao da sam se izmirila sa svetom, sa sobom, sa životom. Postoji nova snaga u meni, novi miris u vazduhu, novi ritam u koracima. Ne trčim više. Hodam, stanem, dišem, živim. Zahvalna sam tetka Julki, zahvalna sam čoveku sa Podbare, ali najviše sam zahvalna sebi što sam imala hrabrosti da se suočim sa svojim demonima i pustim ih da odu.
Sada znam – ne trčim od tuge, jer tuge više nema. Trčim ka životu, ka ljubavi, ka sreći. Trčim, jer sam slobodna.
Hvala Vam, Gorane, divni čoveče sa Podbare.
Marina R.
✨
Goran Janjić, Hipnoterapeut
+381 69 100 4991
hterapeut@gmail.com
www.goranjanjic.com