Na prvi pogled Stojan je delovao kao neko ko ima sve pod kontrolom – njegov stisak ruke je bio čvrst, govor promišljen, a stav uspravan. Ali, kada je seo preko puta mene i duboko uzdahnuo, osetio sam težinu njegovih misli.
„Gorane,“ započeo je bez okolišanja, „već godinama se borim s nečim što ne umem da objasnim. Ako nije pod mojom kontrolom, ja ne mogu da spavam. Ako ne znam tačan plan za sutra, osećam se kao da će ceo moj svet da se sruši.“
Njegova rečenica me je vratila na bezbroj sličnih priča koje sam čuo u svojoj praksi. Kontrola može biti uteha, ali kada postane opsesija, pretvara se u teret.
Dok je pričao, Stojan je opisivao svoj svakodnevni život kao vojni plan: tačno određeno vreme za buđenje, precizno isplanirani zadaci, čak i izleti sa porodicom isprogramirani do detalja. „A najgore je,“ priznao je, „što mislim da time svima činim uslugu. Ali zapravo ih gušim. Moja žena me često moli da se opustim, da pustim stvari da idu svojim tokom. Ali… kako?“
Objasnio sam mu da je njegov osećaj normalan. „Stojane, naš mozak voli izvesnost jer je povezuje sa sigurnošću. Ali život je, po prirodi, nepredvidiv. Kontrola nije problem; problem je kada zaboravimo da je ona samo iluzija. Na kraju krajeva, niko od nas ne može da kontroliše sve.“
Kroz prvi deo našeg susreta, radili smo na tome da identifikujemo trenutke kada je njegov osećaj za kontrolu bio preteran. Dao sam mu zadatak da, tokom nedelje, svesno pusti makar jednu stvar da se desi spontano – bilo da prepusti izbor filma svojoj ženi ili ode na posao bez unapred razrađenog plana za svaki minut dana.
Zatim smo prešli na hipnoterapiju. U opuštenom stanju, pomogao sam mu da vizualizuje situacije u kojima je mogao da dozvoli sebi da se oslobodi kontrole i da se oseća sigurno u toj slobodi. Postepeno, uvođenjem tehnika disanja i afirmacija, usmerio sam ga ka osećaju poverenja – u sebe, u ljude oko sebe, i u tok života.
Tri dana kasnije, poslao sam mu audio terapiju. Na snimku sam naglašavao sledeću ideju: „Život je poput reke – ne možete kontrolisati njenu brzinu ili pravac, ali možete naučiti da uživate u plutanju.“ Zamolio sam ga da sluša ovu terapiju svako veče, pre spavanja, u naredne tri nedelje.
Stojanovo pismo stiglo je tačno dvadeset drugog dana. Bilo je kratko, ali moćno.
„Dragi Gorane,
Prvih nekoliko dana bilo mi je teško. Imao sam osećaj kao da ostavljam volan dok auto još u punoj brzini. Ali onda sam, uz vašu terapiju, počeo da primećujem koliko je lepo kada nešto pustim da se dešava samo od sebe. Jedan dan sam dozvolio svojoj deci da odluče kako ćemo provesti veče. Bilo je haotično, ali – predivno. Shvatio sam da je sloboda u neizvesnosti. Više ne osećam potrebu da predvidim baš sve. Učim da verujem da ću se snaći, šta god da dođe. Hvala vam što ste mi otvorili oči za ono što je bilo ispred mene sve vreme. Slušaću i dalje terapiju, osećam da me ono najlepše tek čeka.“
Stojan nije postao druga osoba preko noći, ali je naučio jednu važnu stvar – da opuštanje nije znak slabosti, već snage. Jer život nije stvar kontrole, već poverenja.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA