Prvo je došla majka.
Zvala se Mira. Penzionisana ekonomistkinja, od onih žena koje su cele živote „nosile sve na leđima“.
Došla je jer, kako kaže, „nešto joj teško oko srca“. Nema konkretan problem. Samo osećaj da joj je stalno nešto usko. Da, ona diše, ali nije sigurna da to što udiše ima smisla.
„Ne znam kad sam poslednji put bila mirna“, rekla je, spuštajući torbu na pod. „Uvek sam nešto rešavala. Sada više ništa ne moram, i… kao da sam ostala bez svrhe.“
Tri nedelje kasnije, Mira je poslala poruku:
„Počela sam da šetam bosa po dvorištu. Nikad to ranije nisam radila. Glupo je možda, ali svaki dan se radujem tom trenutku. Imam osećaj da život opet struji kroz mene. Već sam bila zaboravila kako to izgleda.“
Mislio sam da je to to. A onda je, dve nedelje kasnije, na preporuku majke, zakazala njena ćerka.
Lenka. 32 godine. Menadžerka u jednoj međunarodnoj firmi. Na prvi pogled – uspešna, jaka, stabilna.
Ali čim je sela, rekla je:
„Ne znam kako da Vam kažem ovo, ali… ja sam umorna. Toliko umorna da mi se čini da će mi duša ispasti iz tela.“
Tokom razgovora, isplivalo je ono što sam već znao – Lenka živi život koji je njena majka zamislila kao ideal. Ispunila je svaki očekivani korak. Samo, zaboravila je da pita sebe da li joj taj put pripada.
Na hipnoterapiji, Lenki nisam govorio da treba da menja život. Samo sam je vodio nazad – do devojčice koja je volela da piše pesme, i nije marila za rasporede.
Mesec dana kasnije, Lenka mi je poslala pesmu čiji deo vam prenosim:
Sagradih most od pepela,
preko njega sad letim,
sve sigurnijim stilom ptice,
koja nikad nije znala za svoje nebo.
Puštam te, majko
Puštam.
Majka je došla jer nije znala kako da nastavi.
Ćerka je došla jer nije znala kako da prestane.
U stvari, došle su zbog istog: da se vrate sebi.
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinja <<
✨
Goran Janjić, Hipnoterapeut
+381 69 100 4991
hterapeut@gmail.com
www.goranjanjic.com
https://youtu.be/bsE7PD0B6LA