„Gorane, prvi put u životu ne znam šta da radim sa sobom.“ – rekao mi je to dok smo sedeli jedan naspram drugog, sa kafom koja mu se hladila u ruci. Zvao se Branko, šezdeset šesta mu je godina, penzionisani inženjer, čovek koji je godinama vodio timove, rešavao krizne situacije, gradio karijeru. A sada… kaže da ustaje ujutru i ne zna zašto.
„Godinama sam znao tačno kad mi počinje dan, kad mi se završava, koga vodim, koga obučavam, ko me zove, šta mi je sledeće. Sada… niko me ništa ne pita. Niko me ne treba.“
„Ali Vi i dalje postojite, Branko“, rekoh mu. „Niste Vi samo funkcija. Niste zvanje, ni radno mesto. Vi ste čovek. I još uvek imate šta da pružite – i sebi, i svetu.“
U tih sat i po razgovora, složili smo da se ne radi o besmislu, već o tranziciji. Branko nije izgubio smisao – izgubio je rutinu. A to je moguće obnoviti, drugačije. Autentično.
Na prvoj hipnoterapiji fokusirali smo se na oslobađanje od osećaja „završenosti“. Da prestane da gleda na penziju kao kraj, i da je vidi kao prostor slobode – koju tek treba da izgradi.
Dva dana kasnije poslao sam mu audio terapiju i zamolio ga da je sluša svako jutro, pre nego što ustane iz kreveta. I slušao je. Tačno tri nedelje.
Onda mi je stiglo pismo.
Pisao je da je počeo da zapisuje male planove za svaki dan. U početku, bilo je to „odnesi ćerkinim klincima domaće kiflice“, „pročitaj dve stranice iz one knjige o starim civilizacijama“, „nazovi komšiju iz zgrade“. Sitnice. Ali njegove.
Nekoliko dana kasnije poslao mi je još jedno pismo. Otišao je u osnovnu školu u kraju i prijavio se kao volonter za pomoć učenicima iz matematike. Rekao im je: „Imam znanje, imam vreme. Neka ne propadne.“
I nije. Ni znanje. Ni vreme. Ni Branko.
Cilj nije nešto veliko i daleko. Nekad je to samo osećaj da i dalje imaš šta da daš.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨
Goran Janjić, Hipnoterapeut
+381 69 100 4991
hterapeut@gmail.com
www.goranjanjic.com
https://youtu.be/bsE7PD0B6LA