Da mi je neko pre nekoliko meseci rekao da ću pisati o hipnoterapiji, verovatno bih se samo nasmejao. Na terapiju sam otišao zbog supruge. Nagovorila me je, ili da budem precizniji – obećao sam joj, a ja se trudim da održim svoja obećanja. Nije bilo lako – danima sam odlagao da zakažem sastanak, razmišljao kako da izbegnem, kako da smišljeno zaboravim. Ali, eto, na kraju sam otišao.
Sastanak sa Goranom, hipnoterapeutom, bio je… pa, prijatan. Ne mogu da lažem. Nije bilo nikakvih neprijatnih trenutaka, nije bilo mistike, ni “mahanja satom pred očima”. Samo razgovor, kao sa nekim ko te zaista sluša. Ipak, i dalje sam bio skeptičan.
Posle dva dana stigla je i ta famozna audio terapija. Priznajem, kad sam je otvorio, prva pomisao mi je bila: “Još jedan od onih glasova sa Jutjuba koji pričaju kako treba da dišeš, opustiš se, zamisliš nešto lepo…” Nisam video ništa novo, ništa što bi moglo baš meni da pomogne. Pomislio sam da ovo nije dovoljno inovativno, nije personalizovano, nema tu ništa što već nisam čuo. Iskreno, nisam verovao ni da to uopšte može da deluje na nekog poput mene – tvrdoglavog, racionalnog, s nogama na zemlji.
Pokušao sam par puta, pustio audio, ali brzo bih gubio strpljenje. Pomislio bih: “Eto, pokušao sam, nije vredelo.” I konačno sam sve to batalio. Posle nekoliko dana supruga je primetila da ne koristim terapiju. Objasnio sam joj sve, iskreno i bez uvijanja. Samo je klimnula glavom i rekla: “U redu, neka bude tako, ali učini mi još jednu stvar, napiši pismo Goranu i objasni mu, neka čovek zna da se bavi nečim što nije dovoljno vredno.”
Seo sam i napisao. Sve što mi je bilo na duši – o samoj tehnici, o tome zašto ne verujem, o tome kako mi ništa nije novo, kako ne osećam promenu. Bio sam direktan, možda i pomalo grub. Nije prošlo dugo, stigao je odgovor. Goran nije delovao ljut ili razočaran. Zahvalio se na povratnim informacijama, poželeo mi sve najbolje, a na kraju poruke, ispod njegovog imena, pisalo je:
“P.S. Nijedno seme ne liči na drvo koje iz njega nikne. Ako ga odbacimo pre nego što ga posadimo, nikada nećemo saznati koliki hlad je moglo da nam pruži.”
Ta rečenica me je zaista prodrmala. Čitao sam je nekoliko puta. Počeo sam da uviđam da moji “razlozi” i nisu toliko racionalni koliko sam mislio. Možda su to samo stari, duboko ukorenjeni programi koji me sabotiraju svaki put kada pokušam nešto novo. Tada sam odlučio da ću u inat starim navikama i skepticizmu, dati šansu ovoj terapiji. I to svakog dana, bez izgovora. Slušaću taj audio, bez obzira šta mislim o njemu.
Već nakon nedelju dana, iznenadio sam se. Počeo sam da spavam mirnije. Ujutru, umesto nervoze i stresa, osećao sam neku laganu energiju i nadu. Supruga je primetila da sam smireniji, manje reaktivan na sitnice. Nakon još nekoliko dana, shvatio sam da mi je mnogo lakše da se izborim sa stvarima koje su me ranije izbacivale iz takta. Neki unutrašnji glas, koji me je oduvek kritikovao, postao je tiši. Počeo sam da primećujem i male, ali lepe promene: više strpljenja sa decom, više empatije prema supruzi, više vere u sebe.
Danas, posle tri nedelje, nisam samo zadovoljan rezultatima terapije, već i lekcijom koju sam dobio iz jednog jednostavnog P.S.-a. Naučio sam da ne sudim prebrzo, da ne odbacujem “seme” pre nego što mu dam šansu da nikne. I da ponekad, upravo ono što najviše odbijamo, može da nam donese najviše hlada, mira i snage.
Zahvalan sam i Goranu, i svojoj supruzi, ali najviše sebi što sam ipak odlučio da posadim to seme.
Vladimir P.