Umorna žena, puna stida, krivice i iscrpljenosti. Kad god je progovorila, bilo je jasno – ništa nije bilo lako u njenom životu. Ni detinjstvo. Ni brak. Ni svakodnevica.
„Gorane, sve mi je stres. Ako na podu vidim mrvicu, ja ne mogu da je ostavim. Moram da usisam odmah. Ako nešto treba da se završi – mora sad. Nema čekanja. Ja ne znam da stanem.”
Violeta je čistačica. Kada mi je to rekla, dodala je brzo: „Znam da to nije nešto, al’…“
Prekinuo sam je odmah: „Ne postoji posao koji nije nešto. Postoji samo um koji je umoran.“
Nosila je priče koje su se kao senke vukle za njom celog života – porodične traume, osećaj da je uvek nekome dužna, da mora da se opravda, da mora da se dokaže, da mora da ćuti. Govorila je da ne zna da bude srećna jer „nije zaslužila“. Jer je prekršila obećanja. Jer je pogrešila. Jer je uvek previše – ili premalo.
U jednom trenutku mi je rekla:
„Samo hoću da ućutim u sebi. Da ne vičem na muža. Da ne lomim sve u sebi zbog svake sitnice.“
Tokom našeg susreta, posle dugog razgovora, sproveli smo i hipnoterapijsku seansu. Telo joj se opustilo, ali tek kad je zatvorila oči – videlo se koliko duboko je sve to bilo u njoj. U naredna tri dana izradio sam joj audio terapiju – prilagođenu upravo onome što je rekla, onome što je prećutala, i onome što je celog života nosila. Poslao sam joj je uz preporuku da je sluša svakog dana, 21 dan bez preskakanja.
I onda… stiglo mi je pismo.
„Gorane, osećam se daleko bolje. Kad se dese situacije koje bi me ranije izbacile iz takta – sada sam mirna. Ne reagujem više kao pre.“
„Telefon mi je crkao – ranije bih se tresla, sada… ništa. Smireno.“
„Muž je primetio da sam drugačija. I sestra. Čak i prijatelji koji ne znaju da sam bila kod Vas – svi mi govore da zračim nekom smirenošću.“
To su rečenice koje su mi potvrdile – terapija nije samo „radila“, već je dubinski promenila način na koji ova žena doživljava sebe i svet. Nije joj promenila posao. Nije joj promenila muža. Nije izbrisala prošlost. Ali joj je dala snagu da u svemu tome – ostane svoja.
„Kada mi dođu negativne misli dok peglam po tri sata, sad ih preusmerim. Vratim se na lepe stvari. Nisu nestale misli – ali više nisu jače od mene.“
To je poenta terapije. Ne da izbriše sve što boli, već da vas nauči kako da upravljate time. Da mir ne bude nešto što se dešava – kad sve prođe – nego da bude nešto što gradite usred svega.
I zato mi je posebno drago što je odlučila da nastavi da sluša terapiju.
I dalje je u Parizu, ali sada je nasmejana, zahvalna i jaka.
I kaže mi:
„Spasli ste me“, napisala mi je na kraju pisma.
Ne, Violeta. Vi ste spasli sebe. Ja sam Vas samo podsetio da možete.
I da, obećavam, ako me put nanese u Pariz – javiću se.
A do tad, čuvajte svoj mir kao najveće bogatstvo.
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA