„Gorane, moj život me podseća na onu Andrićevu rečenicu: ‘Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje.'“
Bilo je nešto u Zaninom tonu što mi je odmah stavilo do znanja da je ovo više od običnog životnog nezadovoljstva. Zana nije bila osoba koja se lako prepuštala melaholiji, ali nešto ju je svelo na ovu rečenicu. Na trenutak, soba je postala teža, ispunjena tihom težinom njenog razmišljanja.
„Recite mi,“ zamolio sam je tiho, „šta Vam trenutno nedostaje?“
Pogledala je kroz prozor, kao da traži odgovor negde napolju, među lišćem kojim se vetar lagano igrao, ili u oblacima koji su prolazili iznad Novog Sada tog sumornog popodneva.
„Ne znam,“ rekla je naposletku. „Čini se kao da imam sve – porodicu, posao, zdravlje. Ali svejedno, osećam se prazno. Kao da postoji neka rupa u meni, i ne mogu da je popunim. Ustajem, radim, smeškam se – ali unutra sam prazna.“
Ovo stanje nije nepoznato. Toliko ljudi u životu ispuni sve spoljašnje uslove za sreću, ali iznutra nešto fali. Možda je to ono „malo“ o kojem je Andrić govorio – ono sitno, ali presudno, što bismo svi želeli da uhvatimo.
„Zana, jeste li ikada razmišljali o tome šta Vam donosi radost?“ upitah je. „Sreća nije uvek rezultat velikih životnih dostignuća, već često dolazi iz malih trenutaka koje zanemarujemo.“
Složila se tiho, ali nisam video uverenost u njenim očima. To je bio znak da ovaj put ne možemo, kroz razgovor da otkrijemo sve činjenice koje nam trebaju za uspešnu terapiju. Zato smo se dogovorili da je uvedem u stanje duboke relaksacije, i tako joj omogućim da prevaziđe svoje blokade i lakše otkrije te male, zaboravljene radosti iz njenog života, onih trenutaka kada je bila iskreno srećna.
Zana je polako počela da prepoznaje kako je kroz godine postala previše fokusirana na spoljni svet, na zahteve drugih, na ciljani uspeh koji joj je nametnut. A ono što je bilo „malo“, ono što joj je bilo dovoljno za sreću, negde je usput nestalo.
Tri dana kasnije, poslao sam joj personalizovanu audio terapiju, sa uputstvom da je sluša svakog dana pre spavanja, u naredne tri nedelje. Kroz vođenu meditaciju, podsećao sam je na to kako je svaki dan prilika da pronađe te male trenutke – u osmehu njenog deteta, u mirisu jutarnje kafe, u tihom šumu lišća kad hoda kroz park. Učinio sam da se vrati sebi, svojim korenima, i podseti koliko je važno da gleda unutra, a ne spolja.
Pet nedelja kasnije, stiglo je njeno pismo. Pisala mi je o promeni koju je osetila:
„Gorane, nisam mislila da će ovo imati toliki uticaj na mene. Počela sam ponovo da uživam u malim stvarima, onim stvarima koje su mi nekada donosile radost, a koje sam prestala da primećujem. Moj život spolja nije pretrpeo nikakve promene – i dalje imam iste obaveze, iste ljude oko sebe – ali iznutra, osećam da sam se probudila. Sada znam šta mi je nedostajalo. Hvala Vam što ste me podsetili na ono ‘malo’ što mi je bilo potrebno, i što u tome „malom“ sada uživam.“
Zana je shvatila ono što mnogima promiče – da sreća nije negde daleko, u velikim planovima ili dostignućima, već često leži upravo u onim sitnicama koje smo zaboravili da cenimo.
Objavljeno uz dozvolu klijenta <<