Verovatno nema čoveka koga ne zagolica ideja da može zaviriti u svoje prošle živote. Neko veruje u reinkarnaciju (selidbu duše iz jednog života u drugi), a neko ne. Samo verovanje, bez obzira koliko je snažno, ipak nije dovoljno jako da se uporedi sa situacijom u kojoj dobijemo priliku da zaista lično istražimo svoje prošle živote. Tako nešto nam omogućava regresija, tehnika uz pomoć koje možemo probuditi sećanja na ono što smo nekada bili.
Nakon tog iskustva sve postaje drugačije. Čovek više nije ograničen jednim životom, jednim polom, bojom kože, seksualnom sklonošću, nacionalnom pripadnošću, društvenim statusom…
Kada se uverimo da smo bili i muškarac i žena, da smo bili žuti i crveni, Holanđanin, Irac i Pigmej, razbojnik i duhovnik, sudija i prosjak… mnoge zablude se, kao da nikada nisu postojale, rasplinu pred našim očima. Nestaju podele, mržnje i strahovi.
Kada konačno uvidimo da smo celog života bili vođeni netačnim idejama, i izgubimo potrebu ih sledimo, odjednom se otvaraju neka sasvim nova, istinita i oslobađajuća polja interesovanja i delovanja.
To je osećaj sličan onome kada slep čovek konačno progleda i po prvi put, svet koga je do tada doživljavao samo svojom uobraziljom, vidi onakvim kakav zaista jeste.