Početkom prošle godine, javio mi se mlad čovek koji se raspitivao o načinu da pomogne sebi. Svidelo mu se ono što je čuo i odlučio je da zakaže terapiju. Dva dana pre zakazanog termina, pisao mi je da se izvini, jer se predomislio i otkazuje termin. Želi prvo da popravi neke loše porodične odnose, pa će onda da mi se javi kako bismo radili na njemu.
U septembru mi je pisao: „Žao mi je što sam napravio glupost i poverovao da sam sa toliko negativnosti u sebi sposoban da rešim porodične odnose, koji su se u međuvremenu dodatno pogoršali.“
Uskoro smo imali naš susret, obavili iskren i koristan razgovor, i na osnovu toga je taj mladi muškarac dobio svoju terapiju koju je nadalje slušao jednom dnevno u sledeće tri nedelje.
Krajem godine mi je pisao:
„Već posle nekoliko dana slušanja terapije osetio sam značajne promene. Postao sam smireniji, jasnije sam razmišljao, a pritisak i stres su postajali sve manji. Počeo sam da primećujem kako se moj odnos sa porodicom menja, kako razgovori postaju konstruktivniji, a razumevanje i podrška jačaju.
Već posle dve nedelje, osećao sam se bolje, staloženo i opušteno. Uvideo sam da sam počeo da provodim više kvalitetnog vremena sa svojom porodicom, uživajući u zajedničkim trenucima i gradeći lepe uspomene. Moji roditelji su primetili promene u mom ponašanju i oboje su, na sebi svojstven način, iskazali koliko su ponosni na mene i koliko im znači što sam se konačno posvetio sebi na delotvoran način.
Jedna od situacija koja mi je posebno ostala u sećanju jeste nedeljni porodični ručak, koji je ranije često bio ispunjen napetostima i nesuglasicama. Ovog puta, svi smo bili nasmejani, razgovor je tekao bez problema, a atmosfera je bila topla i prijateljska. Shvatio sam da sam tek sada, kada sam se osećao dobro, bio sposoban da i porodične odnose učinim dobrim. Nikako drugačije. Naučio sam tu lekciju za ceo život i zahvalan sam što sam imao priliku da, uz Vašu podršku Gorane, prođem kroz ovaj isceljujući proces.“