- Dobar dan, Gorane, javljam se nakon tri nedelje hipnoterapije!
- Dobar dan, kako ste, šta ima novo?
- Mogu vam reći da ne osećam nikakve posebe promene!
Uzimam beležnicu i pronalazim zapise koje sam napravio nakon susreta mene i te dvadesetogodišnje devojke. Čitam: manjak samopouzdanja, loše spavanje, noćni napadi panike, nesigurnost zbog koje izuzetno retko izlazi iz kuće…
- Dobro, kažete da ne osećate promene! Slažete li se da se još jednom prođemo ono što vam smeta?
- Naravno!
- Zapisao sam da loše spavate.
- Ah da, to sam smetnula s uma. Sada zaista mogu mnogo bolje da spavam.
- Dobro, a kako stojite sa napadima panike?
- Uh, i to mi je promaklo. Tek sada shvatam da od kada sam počela terapiju nisam imala nijedan napad panike.
- Odlično. Šta ima još novo?
- Evo mi mama dovikuje da mi je samopouzdanje poraslo!
- Odlično! Ima li još nešto čega možete da se setite?
- Imam veliku upalu mišića!
- Zbog čega?
- Upisala sam školu jahanja, a to angažuje mišiće nenavikle na takve napore!
Ova simpatična devojka nije htela da me slaže, jednostavno joj se desilo ono što je svojstveno svima nama. Promene koje lagano dolaze često i ne primećujemo. Srodimo se sa njima i čini nam se da su oduvek tu. Otuda njen osećaj da se ništa ne dešava, iako je prestala da ima napade panike, opet redovno spava, i konačno je izašla iz kuće i upisala školu jahanja.
Iz tog razloga uvek savetujem mojim klijentima da svakoga dana vode zabeleške o promenama koje se dešavaju. Tako ih postajemo svesniji, a i brže napredujemo ohrabreni talasom dobrih promena!