Volim peščane satove. Imam jedan u svojoj radnoj sobi. Odnedavno se uzjogunio. U nekom momentu pesak prestane da curi i sat stane. I stoji on tako sve dok ga ne protresem.
To me je podsetilo na pravi ljudski život. Mi smo osećajna i ranjiva bića. Svakome od nas se desi neka velika životna tragedija, neki bol sa kojim ne umemo da se nosimo. Tada se, poput peščanog sata, i naš život zaustavi. Osećamo se zaglavljeni, bezidejni, bez energije i motivacije. To su momenti koji mogu da se produže u dane, mesece, pa i godine. Nekada traju sve dok smo fizički živi. Živi smo, a kao da nismo!
To stanje neživota treba uočiti i pod hitno nešto preduzeti. Treba „prodrmati“ taj naš životni sat, kako bi opet proradio.
Zato je važno da se suočimo sa svojim traumama i potražimo pomoć ako nam je potrebna. Možemo se okrenuti porodici i prijateljima, terapeutu ili drugim stručnjacima za podršku. Važno je razumeti da je život kratak i da ne želimo da provedemo većinu vremena u stanju neživota. Kada se suočimo sa svojim traumama i prevaziđemo ih, možemo nastaviti da živimo punim plućima i uživamo u svakom trenutku.
Baš kao što je pesak u mom satu nastavio da curi, nakon što sam ga prodrmao, tako se i naš željeni život nastavlja nakon prevazilaženja svojih trauma. Za razliku od peščanog sata, naše vreme teče, bez obzira da li se osećamo dobro ili ne. A život ne sme biti živo blato u koje smo zaglavljeni, već je tu da ga živimo, da uživamo u njemu, da volimo, da budemo voljeni, da se radujemo i ostvarujemo svoje želje.