Gotovo je, Gorane, ja otkazujem koncert!
Bila je to Jelena, izuzetno talentovana pijanistkinja sa kojom sam se čuo telefonom pre nekoliko dana radi zakazivanja termina. Znao sam da je perfekcionista, ali ovo što sam video ispred sebe nije bio samo perfekcionizam, već čista, parališuća panika.
Polako, Jelena. Molim Vas, uđite i sedite. Uzmite vazduh, imamo sasvim dovoljno vremena da rešimo sve što Vas muči, rekao sam joj mirnim tonom, pokazujući rukom na udobnu fotelju preko puta mene.
Sela je na ivicu stolice, spremna da svakog trenutka skoči i pobegne. Pričala mi je kako vežba po osam sati dnevno, kako zna svaku notu napamet, ali čim pomisli na izlazak pred publiku, prsti joj se zgrče. Osećala je mučninu pri samoj pomisli na reflektore.
Rekla mi je kako se plaši da će pogrešiti. Da će joj se svi smejati. Da će razočarati profesora, roditelje, a najviše sebe.
Gledao sam je i video ono što često viđam kod ljudi koji teže savršenstvu. Oni ne vide publiku kao ljude koji su došli da uživaju u muzici, već kao sudije koje jedva čekaju grešku.
Pitao sam je tada jedno važno pitanje.
Jelena, kada Vi odete na koncert nekog kolege, da li sedite u publici i čekate da on pogreši kako biste mu se rugali, ili navijate da on odsvira najbolje što može?
Zastala je. Pogledala me je malo zbunjeno, a onda je tiho odgovorila da naravno želi da kolega bude sjajan i da uživa u njegovoj muzici.
Vidite, rekoh joj, publika je na Vašoj strani. Oni su kupili kartu da bi uživali, a ne da bi sudili. I da Vam otkrijem jednu tajnu. Ljudi Vam neće zameriti ako promašite jednu notu, ali će Vam zameriti ako svirate bez emocije, kao robot koji se plaši sopstvene senke. Dozvolite sebi da budete čovek, a ne mašina.
Razgovarali smo tako punih sat i po. Polako se opuštala, a boja joj se vraćala u obraze. Kada smo definisali da je njen najveći problem strah od gubitka kontrole i potreba za savršenstvom, prešli smo na drugi deo susreta.
Uradio sam prvu hipnoterapiju u trajanju od pola sata. Tokom te sesije, vodio sam je kroz vizualizaciju njenog koncerta, ali ne kao stresnog događaja, već kao trenutka u kojem ona poklanja svoju muziku ljudima. Nakon seanse, delovala je kao druga osoba. Ramena su joj bila spuštena, a disanje duboko i mirno.
Otišla je kući sa dogovorom da ću joj najkasnije za tri dana poslati njen personalizovani audio snimak. Tako je i bilo. Snimio sam terapiju koja je gađala tačno u srž njenih strahova, sa sugestijama koje su jačale njeno samopouzdanje i fokusirale je na uživanje u muzici umesto na strah od greške.
Prošlo je skoro mesec dana od našeg susreta. Iskren da budem, pitao sam se kako je prošao koncert jer se nije javljala. A onda mi je jednog jutra stigao mejl koji me je neizmerno obradovao.
Jelena je napisala sledeće:
Poštovani Gorane,
Izvinite što se nisam ranije javila, htela sam da se utisci potpuno slegnu. Moram da Vam priznam da sam bila skeptična kada sam izašla iz Vaše kancelarije. Mislila sam da je nemoguće da se moj strah, koji gajim godinama, tek tako smanji.
Međutim, slušala sam Vaš snimak svako veče pred spavanje, tačno kako smo se dogovorili. Već posle prve nedelje primetila sam da mirnije spavam. Onaj grč u stomaku je počeo da bledi. Nisam osetila nikakve negativne efekte niti bilo kakvu nelagodu tokom slušanja, naprotiv, to mi je postao omiljeni deo dana.
Koncert je bio pre osam dana. Izašla sam na binu i, verovali ili ne, nisam tražila lica koja me osuđuju. Videla sam ljude koji vole muziku. Ruke su mi bile mirne. U jednom trenutku sam čak i pomalo „zamazala“ jedan brzi prelaz, ali se nisam uspaničila! Samo sam nastavila dalje, sa osmehom. Osetila sam takvu slobodu koju nikada ranije nisam imala dok sviram. Hvala Vam što ste mi vratili radost stvaranja.
Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 www.goranjanjic.com