Bila je uredna, nasmejana, korektna u svakom pogledu – ali oči su govorile nešto sasvim drugo. Umor, razočaranje, čak i ljutnja… na sebe.
„Gorane, ja stvarno ne znam više ko sam. Jednostavno… svima pomažem, svima se prilagođavam, svima sam dobra… i nikome ne smetam. I to je problem. Kao da me nema.“
Zvala se Vesna. Radila je kao HR menadžerka u jednoj velikoj kompaniji, a privatno je bila oslonac svima – roditeljima, sestri, prijateljicama, kolegama… Ako je neko imao problem, zvao je nju. Ako je neko slavio – naravno, ona je organizovala sve.
„A meni? Meni se niko ne javi da pita kako sam.“
Tišina je trajala neko vreme. Gledala me je pravo u oči, ali pogled joj je bio pun pitanja, kao da hoće da kaže: ‘I Vi ćete sad da mi kažete da treba da volim sebe i da postavim sebe na prvo mesto, jel da?’
Ali nisam to rekao.
Umesto toga, samo sam je upitao:
„Kada ste poslednji put odbili nešto što niste želeli da radite?“
Nasmijala se. „Gorane, ne pamtim. Možda pre deset godina.“
—
Naš razgovor je trajao dugo. Isplivavali su događaji iz prošlosti – od detinjstva, kada je prvi put naučila da se smeška i klima glavom da bi izbegla kaznu, do mladosti, kada je bila „dobra devojčica“ koja se nikada ne buni, ne viče i nikome ne smeta.
Obavili smo prvu seansu hipnoterapije. Tokom nje, radili smo na tome da se Vesna poveže sa sobom – da nauči da razlikuje želje drugih od sopstvenih potreba. U dubokom stanju relaksacije, vodio sam je kroz situacije u kojima je ranije rekla „da“, i pomogao joj da ih ponovo doživi, ovog puta sa drugačijim ishodom – sa jasno izgovorenim „ne“.
—
Tri dana kasnije, poslao sam joj audio terapiju sa afirmacijama i vežbama jačanja ličnih granica. Zamolio sam je da je sluša jednom dnevno, punih 21 dan, bez preskakanja.
A onda sam, tačno tri nedelje kasnije, dobio njeno pismo.
„Gorane, nešto se čudno dešava… ali lepo čudno. Počela sam da osećam kada mi nešto NE prija. Ranije to nisam umela ni da prepoznam. Sad mi telo samo kaže.
I ono najvažnije, prvi put sam rekla NE svojoj šefici. U početku sam imala knedlu u grlu, ali posle… Bilo mi je… oslobađajuće.
Prijateljica me zvala da joj pomognem oko selidbe, a ja sam bila umorna i jednostavno sam rekla: ‘Ne mogu danas.’ I znate šta je rekla? ‘U redu, nema problema.’
Gorane… svet nije eksplodirao. Ljudi me nisu odbacili. Ja nisam loša osoba. Samo sam… čovek.
Osećam se lakše. Postavljam granice i ne osećam krivicu. I prvi put u životu biram sebe.“
—
Vesna nije postala ni gruba ni hladna, samo je počela da funkcioniše na normalan ljudski način.
U njenom slučaju, rešenje nije bilo da prestane da bude dobra, već da nauči da bude dobra i prema sebi. Jer kako pomoći drugima ako ne umemo pomoći sebi?
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<
Goran Janjić, Hipnoterapeut
+381 69 100 4991
hterapeut@gmail.com
