Nisam očekivao da će mi tog dana na vrata zakucati – BAKLAVA.
Ne, nije to bila metafora. Stvarno baklava. U zlatnoj kutiji, zamotanoj u papir sa sitnim cvetovima, koji je, kada se pažljivo odlepi, mirisao na detinjstvo. Na one stare vitrine kod moje babe Đurđe, gde stoje slatkiši „za goste koji iznenada banu”. A odmah iza te kutije – žena sa tamnocrvenom maramom, krupnim očima i glasom koji kao da ne pripada ovom vremenu.
„Ja sam Roža“, rekla je. „Ovo je od moje mame. Ona misli da će Vam biti lakše da mi pomognete ako Vam nešto slatko damo unapred.“
Nasmejao sam se. Nije mi bilo lakše, ali mi je bilo originalno, a ja mnogo volim inovativne ljude.
Roža nije gubila vreme na uvode.
„Moj tata je umro pre četiri godine, Gorane. Od tada živim u nekom međuprostoru. Kao da je tata i dalje tu (zaplakala je u tom momentu) a nije tu. Sve vreme sam između. I ne mogu više.“
Gledao sam je. Bila je tiha. Ali ne na način koji traži utehu, već koji čuva svetinju.
„Bio je sve. Otac, prijatelj, rame, smeh, snaga, podrška. I verovao je. U Boga. U ljude. U mene. A ja, sam, kad je tata otišao, shvatila da iako tvrdim da verujem u Boga, ne umem da verujem. Jer kako ja to verujem, a sumnjam u Onoga kome se veruje?“
To pitanje me je zaustavilo. Gledao sam je dok mi se polako raspadao scenario u glavi – onaj u kom ja kao stručnjak imam odmah neki odgovor. Nisam. Ćutao sam. Jer neke stvari se ne odgovaraju odmah.
Kroz narednih sat i po, proveli smo mnogo vremena na mestima o kojima većina ljudi izbegava da priča. Pomenula je kako svake večeri pušta jednu staru pesmu koju su njih dvoje voleli. Kako sa njim i dalje razgovara, naglas, dok pere sudove. I kako se oseća kao da vara Boga – jer kad veruješ u Onoga ko zna sve, kako onda smeš da sumnjaš u Njegove odluke?
„Roža“, rekao sam tiho, „nemojte biti strogi prema sebi, jer kada ne bismo makar malo sumnjali, onda to ne bi bila vera, već nešto drugo. Možda je prava vera ona koja se svakodnevno dokazuje, upravo kroz borbu sa sumnjom.“
Ćutala je. Onda drugi put – zaplakala. Nekako tiho i oslobađajuće.
Prva hipnoterapija bila je nežna. Oprezna. Kao kad prvi put posle zime uđete u hladnu reku. Pustio sam je da se nasloni na slike iz detinjstva – kako je sedela ocu u krilu, kako su jeli sladoled iz iste čaše, kako je prvi put pao sneg, pa je on bacao grudve koje su mirisale na duvan i jaknu od sukna.
U toj hipnozi, susrela je oca. Nije joj ništa rekao. Samo je stajao. I smešio se. A u toj tišini, čulo se više nego što bi reči mogle da kažu.
Tri dana kasnije, poslao sam joj audio terapiju. Govorio sam polako, sa mnogo pauza. Svaka rečenica bila je prostor za njen dah. Za sve ono što nije stigla da izgovori. Predlagao sam joj da svaki put kada sumnja u svoju veru, ne beži od toga, već da je pita – šta mi sada pokazuješ? Šta želiš da naučim iz ovoga? Jer prava vera ne mora da zna odgovore.
Nakon tri i po nedelje, stiglo je Rožino pismo.
„Gorane, nisam znala da sam toliki deo sebe ostavila u toj poslednjoj noći kada sam ga videla. Mislila sam da sam umrla s njim. A zapravo sam samo ostala zaglavljena. Vaša terapija mi je pomogla da ponovo dišem. Da prihvatim da ne izdajem ni njega ni Boga time što sumnjam – već da ih oboje zapravo tražim iznova, svakog dana. I možda je to ono što vera jeste. Hodanje po vodi – dok ti se kolena lagano tresu. Lepo mi je, Gorane. Tata mi nedostaje, i uvek će, ali je to sada drugačije, sa nekom tihom setom, ali i sve većom zahvalnošću što je zauvek utkan u moje biće, koje sve više volim.“
Setih se tada kako me je na odlasku Roža zamolila da ipak, dok je još uvek tu, probam maminu baklavu. Uzeo sam jedan zalogaj. Bilo je veoma ukusno. I slatko, ali ne previše. Kao život.
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA