Sedeo sam na ivici pakla, život mi je bežao iz ruku kao vino iz proklete čaše. Moj život bio je tamnica, a moji roditelji čuvari koji su me držali u lancima. Božja zapovest koja kaže da smo dužni poštovati svoje roditelje, nagnala me da ostanem uz njih, ali moja duša vrištala je za slobodom.
Došao sam kod tebe rastrzan, slomljen, gotovo mrtav. Ti si bio moj spasilac u noći, moj vodič kroz pakao ovog sveta. Sedeli smo, ti i ja, u toj sobi, i ulazili smo u moj um, u moj život, u moju prošlost.
Tvoje reči bile su kao lek, kao ključ koji je otvorio vrata mog zatvora. Pomoću hipnoterapije uspeo si da razbiješ lance koji su me sputavali i da mi pokažeš put ka slobodi.
I pored ogromne griže savesti, otišao sam od svojih roditelja, svojih mučitelja. Da nije bilo terapije ne bih se nikada odvažio za ovaj korak. Znam, znam, ti bi mi sada rekao da terapije i uspeha ne bi ni bilo da se nisam odlučio da uradim nešto za sebe, i posetim te. Ipak sam ja taj koji je pokrenuo akciju spašavanja „redova Rajana“.
Ne mogu reći da sam sada srećan čovek, ali sigurno znam da više nisam nesrećan. Ne mogu reći da je sve dobro, ali mogu reći da je bolje. I to mnogo bolje.
Ne znam šta će biti dalje, ali znam da se nazad više ne vraćam, i da sada imam snage da se suočim sa tim.
Hvala ti.
Siniša M.