Ja hoću da budem najmoćniji čovek u sobi!
Marko je bio uspešan u poslu, vodio je veliku kompaniju, i njegovo ime već je bilo poznato u političkim krugovima. Ljudi su mu se divili, a neki mu i zavideli. Ipak, on je osećao prazninu. Na momente, činilo se da je preplavljen besom i nemoći, što je paradoksalno s obzirom na njegovu spoljašnju sliku uspeha. „Sve što radim je usmereno ka tome da zadržim tu moć,“ rekao je, „ali nekako, sve više osećam da je gubim.“
Dok smo razgovarali, postalo je jasno da Marko moć posmatra kao nešto spoljašnje—novac, uticaj, kontrolu nad ljudima i situacijama. Problem je bio što su te spoljašnje stvari počele da mu izmiču iz ruku. U svetu u kome je sve postajalo dinamičnije i nepredvidljivije, njegov osećaj sigurnosti nestajao je brže nego što je mogao da ga zadrži. Moć koju je pokušavao da održi, stalno mu je klizila iz ruku. To ga je činilo nervoznim, napetim, a sve češće i bespomoćnim.
„Marko,“ rekao sam mu, „Vi ste moćan čovek, nema sumnje u to. Ali prava moć ne dolazi iz onoga što možemo kontrolisati spolja. Prava moć dolazi iznutra—iz sposobnosti da ne dopustimo da nas spoljne okolnosti izbacuju iz ravnoteže. To je istinska snaga.“
Zastao je, zbunjen. Očekivao je, možda, savet kako da još više utiče na ljude, kako da dodatno ojača svoje pozicije. Ali moć o kojoj sam govorio bila je potpuno drugačija.
„Ono što Vi tražite, Marko, nije spoljašnja moć. Vi tražite mir,“ rekao sam. „Tražite unutrašnju stabilnost koja Vam omogućava da ne reagujete impulsivno na sve što Vam se dešava.“
Na te reči je ćutao, dugo. Kao da je prvi put sagledao šta zaista oseća.
„Kako to postići?“ pitao je. Glas mu je bio tiši, gotovo ranjiv.
Objasnio sam mu kako je ključno preoblikovati njegovu percepciju moći.
„Zamislite,“ rekao sam, „da možete biti u bilo kojoj situaciji, bez obzira na to koliko je haotična ili izazovna, a da ne osećate strah, bes ili gubitak kontrole. To je moć koja dolazi iznutra—moć da ne dozvolite spoljnim faktorima da Vas izbacuju iz ravnoteže.“
Nakon tog razgovora, ušli smo u proces hipnoterapije. Prvo sam ga uveo u stanje duboke opuštenosti. Kroz hipnozu smo radili na tome da u njegovoj podsvesti oslobodimo osećaj unutrašnje sigurnosti. Njegova nova percepcija moći nije se bazirala na kontroli drugih, već na kontroli sebe—na tome da bude stabilan i miran, bez obzira na spoljne okolnosti.
Sledećeg meseca sam dobio poruku od Marka.
„Gorane,“ pisao je, „ovo je prvi put da osećam da se nešto menja iznutra. Još uvek radim na tome da postignem potpuni mir, ali osećam napredak. Ranije bih se uznemirio na svaki izazov, svaki problem na poslu. Sada mi nije primarno da kontrolišem ljude oko sebe, već da upravljam svesno onim što se dešava u meni. Prija mi što sve lakše uspevam u tome. Kao što ste mi i govorili, kad umirim sebe, sve je dobro, koliko god da možda i nije. Terapija je prijatna, uspavljujuća, tako da mnogo bolje spavam u zadnje vreme. Nastaviću da je slušam i dalje. „
Njegove reči odavale su zahvalnost, ali više od toga—odavale su novi osećaj slobode. Shvatio je ono što mnogima ostaje nedostižno: prava moć nije u tome koliko toga možemo da postignemo spolja, već u tome koliko možemo da ostanemo mirni i stabilni iznutra. To je put koji je sada nastavio da gradi, a ja sam znao da će, sa svakom novom terapijom, biti sve bliže tom idealu.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<