Pre tri godine bila sam u vezi sa momkom koji mi je tada mnogo značio. Imali smo velike planove i verovali smo da ćemo zajedno ostvariti većinu svojih snova. Ali, jednog dana, kao u najružnijem snu, on je počeo da se ponaša drugačije i da se udaljava od mene. Nisam znala šta se događa i pokušavala sam da razgovaram sa njim, ali on nije bio spreman da mi kaže šta ga muči.
Ubrzo sam saznala da me je prevario. Osetila sam se izdano i poniženo. Osećala sam da sam izgubila celu svoju budućnost. Bila sam slomljena i nisam znala kako da se nosim sa tim bolom. Osećala sam se kao da je moj svet doživeo kataklizmički zemljotres.
Vreme mi nije pomagalo da zalečim rane, svakim danom sam se osećala sve lošije.
Tada mi je moja tetka ispričala svoje pozitivno iskustvo sa hipnoterapijom i preporučila mi je da posetim Gorana iz Novog Sada. Ispočetka mi je bilo teško da se otvorim i ispričam mu sve što me je mučilo, ali su me njegova pažnja i podrška ohrabrile. Ispričala sam mu ono što nikome pre nisam. Čudila sam se tom osećaju poverenja koji sam osetila prema nepoznatom čoveku, ali je to bilo tako stvarno, i nikada nisam požalila što sam mu se u toj meri otvorila.
Samo par dana nakon susreta dobila sam od Gorana terapiju koju sam slušala jednom dnevno u narednih tri nedelje. Najviše mi je prijalo da to radim kada krenem na spavanje. Zaspivala bih lako, i što je najlepše, terapija je radila svoj posao bez obzira da li sam prilikom slušanja bila budna ili bih zaspala. Setila sam se šale u kojoj pitaju Crnogorca koja bi životinja voleo da bude, a on odgovara da bi rado bio zmija. I onda je objasnio da je veoma praktično biti zmija – ležiš a krećeš se. Tako sam i ja doživela ovu terapiju, učim, napredujem i zamenjujem loše programe onim boljim, a sve to vreme ne ulažem nikakav trud, već jednostavno ležim i spavam.
Kako su dani prolazili počela sam da se umirujem, da razumem, da prihvatam i opraštam. Bio je to period u kome se moja ličnost značajno osnažila. Shvatila sam da ničija izdaja ne može da mi oduzme snove sve dok ja ne izdam samu sebe. To ne želim, a sada uz pomoć hipnoterapije, znam kako da se odbranim.
Čim sam se oslobodila tog najtežeg pritiska krenula sam u avanturu otkrivanja svojih strasti i talenata, a to me je dovelo do toga da upoznam mnogo novih ljudi i doživim mnoga nova iskustva. Shvatila sam da je život lep i da se ta lepota najbolje može osetiti ako ne gajim u sebi grč potrebe za kontrolom svega i svačega, već se zdravorazumski prepustim i uživam.
Da ne ispadne da mi samo cvetaju ruže i nalazim se u večnom proleću, moram priznati da ima momenata kada mi nije lako. Još uvek znaju da me pecnu i ugrizu neka sećanja. Još uvek ima rana i ožiljaka na mojoj duši. Desi se da na koji sekund posumnjam u sebe. Ipak, mnogo sam zadovoljna, nemerljivo je bolje sada, nego tada. I kao što kaže Slavko Štimac u „Sećaš li se Doli Bel?“, i ja svakoga dana u svakom pogledu napredujem… ♥
Tina M.