Pre nekog vremena u gostima mi je bila žena koja je imala strah od vode. Odlučila je da uradimo regresiju kako bi pronašla uzrok svog straha.
Već nakon dvadesetak minuta ležala je na krevetu i pričala mi svoja, upravo oživljena sećanja na jedan od njenih prethodnih života. Bila je majka troje dece, živela u prirodi, u kući pored velikog lepog jezera. Život joj je bio dobar, sve do momenta u kome se nesrećnim slučajem udavila u jezeru. Teško je podnela taj momenat. Suze su joj krenule, a na moje pitanje šta je najviše boli, rekla je da nije toliko tužna zbog svoje smrt, koliko zbog toga što ostavlja nezbrinuto troje male dece.
I naredni život koji smo posetili završio se tragično, opet davljenjem u vodi. Opet njene suze, opet bolni rastanak od dece koju je imala.
U želji da joj pomognem rekao sam joj da ćemo sada otići u njen život u kome ćemo pronaći razlog zbog kojih je umirala davljenjem.
Na osnovu ranijeg iskustva očekivao sam da je u tom životu prouzrokovala nečiju smrt davljenjem i da joj se sve to kasnije vraća kroz lično iskustvo takve smrti. Međutim, oboje smo se iznenadili kada smo saznali da ona nije ubila nekoga, već je izvršila samoubistvo davljenjem u vodi.
Od ove regresije smo imali dvostruku koristi. Pronašli smo uzrok njenih strahova od vode i ujedno saznali da je karmički posmatrano više „kažnjivo“ kada uradimo nešto loše sebi, nego nekom drugom.