Jednog jutra u moju kancelariju ušla je žena za koju bi se skoro svako zakleo da nema nijedan problem na svetu.
Skupo odelo. Siguran hod. Sat koji vredi kao nečijih pet godišnjih odmora. Sve na njoj je govorilo da je pobednik.
A onda je sela preko puta mene i izgovorila rečenicu koju nisam očekivao.
„Gorane, ja sam gladna.“
Pogledao sam je upitno.
„Nisam gladna hrane“, nastavila je. „Mogu da počastim obrokom pola Srbije, ali kao da nikada nemam dovoljno svega ostalog.“
Tako sam upoznao Svetlanu.
Tokom narednih devedeset minuta pričala mi je o svom životu. Odrasla je u siromaštvu. Nekada je, kako kaže, odlazila na spavanje sa praznim stomakom. Dan kada bi imala tri obroka bio je praznik.
Još kao devojčica donela je odluku.
„Nikada više neću biti gladna.“
Bila je izuzetno inteligentna. Učila je više od svih. Završila je fakultet među najboljima. Pa specijalizaciju. Brzo je napredovala. Otvarala firme. Kupovala stanove. Ulagala novac.
Godinama je jurila napred.
„Sve sam ostvarila“, rekla mi je. „A opet nisam srećna.“
Pitao sam je kako izgleda njen dan.
Ispričala mi je da se budi i odmah proverava telefone. Zatim vesti. Berzu. Poslove drugih ljudi. Ko je šta kupio. Ko je gde putovao. Ko je uspešniji. Ko ima veću kuću. Koje automobile voze njene kolege.
Dok je govorila, postajalo mi je jasno šta se događa.
Njeno telo više nije bilo gladno.
Ali njene oči jesu.
Kada je završila priču, rekao sam:
„Svetlana, problem nije u tome što Vi nemate dovoljno. Problem je što je Vaš um još uvek zaglavljen u vremenu kada ste bili praznog stomaka.“
Ćutala je nekoliko sekundi.
Primetio sam da su joj oči zasijale.
Nastavio sam:
„Kada dete dugo živi u oskudici, ono često odraste sa osećajem da stalno mora da skuplja još. Novac. Stvari. Dokaze. Uspehe. Ne zato što mu trebaju, već zato što se plaši da će ostati bez njih.“
Spustila je pogled.
„To sam ja.“
Tog dana smo uradili i prvu hipnoterapiju.
Sutradan sam za nju izradio personalizovanu audio terapiju koja, izmađu ostalog, ima zadatak da obradi njeno detinjstvo. Ne događaje kao takve, već emocije koje su ostale zamrznute duboko u njoj. Strah. Nesigurnost. Stalna pripravnost. Potreba da sakupi još malo, za svaki slučaj.
U audio terapiji radili smo još i na osećaju unutrašnje sigurnosti. Na ideji da vrednost čoveka ne raste sa brojem stvari koje poseduje. Na sposobnosti da primeti ono što već ima i bude zahvalna na tome.
Posebno sam joj dao jedan zadatak. Svakog dana trebalo je da zapiše tri stvari za koje je zahvalna.
U početku joj je to bilo smešno. Kasnije mi je priznala da joj je upravo to promenilo mnogo toga.
Tri nedelje su prošle brzo.
Jednog popodneva stigao mi je njen mejl.
Pisalo je:
„Prvih nekoliko dana nisam primetila nikakvu veliku razliku. Onda sam jednog jutra shvatila da nisam proverila telefon čim sam otvorila oči. Sedela sam na terasi sa kafom i posmatrala drveće. To nisam uradila godinama.“
Dalje je napisala:
„Počela sam da primećujem koliko sam umorna od trčanja za sledećom stvari. Ne zato što mi treba, već zato što sam navikla da jurim.“
Posebno mi je ostao u sećanju jedan deo njenog pisma.
„Prošle nedelje sam otvorila ormar i prvi put nisam pomislila da mi treba nešto novo. Pogledala sam sve što imam i osetila mir. To mi se nikada ranije nije dogodilo.“
Na kraju je napisala:
„Najveća promena nije u tome što sam manje kupovala. Najveća promena je što više ne osećam paniku da će mi nešto nedostajati. Kao da je neka stara glad konačno prestala.“
Dok sam čitao njeno pismo, razmišljao sam koliko ljudi nesvesno i dalje živi po pravilima svog detinjstva.
Nekada nas ta pravila štite.
Nekada nas zarobe.
Svetlana nije morala da zaradi još jedan milion da bi bila srećnija.
Morala je samo da nauči da njen životni san već odavno živi.
Više nije bila gladna.
Samo to godinama nije umela da vidi.
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<