„Da li verujete da ime može da odredi sudbinu?“ pitala me je žena prekoputa mene, a u njenom glasu nije bilo ni trunke radoznalosti, samo težina presude koja se dugo nosi. Preda mnom je sedela Stanka, žena čije je ime trebalo da bude tačka, a postalo je zarez u nizu porodičnih razočaranja.
Stanka je bila četvrto dete, četvrta ćerka. Roditelji su joj dali ime nadajući se da će ona „zaustaviti“ niz devojčica i da će posle nje konačno doći sin. Sudbina je, međutim, imala druge planove. Posle Stanke, na svet je došla još jedna devojčica, Milena. Tako je Stanka ceo život nosila ime kao nevidljivi teret, spomenik neispunjenoj očevoj želji. Nije uspela da zaustavi sestre, kao što sada, godinama kasnije, nije uspevala da zaustavi brak koji se pretvorio u tiho umiranje.
„Prvih sedam meseci je bilo kao u bajci“, pričala je, gledajući negde kroz prozor, u daljinu. „A onda je bajka nestala. Ostala je samo navika i obećanje koje sam dala sa dvadeset godina pred Bogom i ljudima. I u dobru i u zlu, dok nas smrt ne rastavi.“
Smrt joj se činila tako blizu, ne ona fizička, već ona podmukla, koja se uvlači u dušu i čini da sve izgubi boju i smisao. Iako je bila visoko obrazovana i uspešna u svom poslu, moćna žena koja je vodila timove i donosila važne odluke, u svoja četiri zida postajala je duh zarobljen tradicijom i zakletvom jedne naivne devojke.
„Gospođo Stanka“, rekao sam joj polako, „obećanje koje ste dali sa dvadeset godina, dala je osoba koja nije imala iskustvo i znanje koje Vi danas imate. Da li mislite da je pravedno da današnja, zrela i mudra Vi, budete talac odluka jedne devojčice?“
Gledala me je kao da prvi put čuje te reči. U njenim očima se nešto prelomilo. Tokom naša dva sata razgovora i prve hipnoterapije, radili smo na oslobađanju od tog tereta. Fokusirali smo se na jačanje njenog osećaja vrednosti, nezavisno od imena, očekivanja roditelja ili bračnog statusa.
Nakon našeg susreta, u roku od dva dana sam joj poslao personalizovanu audio terapiju. Slušala ju je svako veče, naredne tri nedelje, dajući sebi dozvolu da preispita sve ono što je smatrala večnim i nepromenljivim.
Prošle su tri nedelje, a onda je stigao njen mejl. Bio je to jedan od onih mejlova koje čuvate, jer svedoče o ljudskoj snazi.
„Gorane“, pisala je, „nešto se promenilo. Ne mogu tačno da opišem šta, ali kao da je neko upalio svetlo u sobi u kojoj je godinama bio mrak. Jedno veče, dok sam slušala terapiju, shvatila sam. Moje ime ne znači ‘stop’, ono može da znači i ‘stanica’. Mesto gde se odmaram, prikupljam snagu i odlučujem kojim putem ću dalje. Ja sam svoja stanica. Ja odlučujem o svom putu. Razgovarala sam sa suprugom. Mirno, bez optužbi. Prvi put posle deset godina smo iskreno pričali. Ne znam gde će nas taj razgovor odvesti, ali znam jedno, više se ne plašim. Osećam se živo. I da, nisam imala apsolutno nikakve negativne efekte, samo osećaj kao da sam se konačno probudila.“
Stanka nije zaustavila svoj brak te noći, niti je to bio cilj. Zaustavila je patnju. Zaustavila je osećaj bezvrednosti i dopustila sebi da, prvi put u životu, njeno ime ne bude presuda, već početak.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA