Pre nego što je i uspela da se udobno smesti u fotelju, gurnula mi je telefon preko stola. Na ekranu je bila slika nasmejane žene, blistavog tena, bez ijedne bore, koja je pozirala pored reke. Mogla je da ima trideset, možda trideset pet godina. Pogledao sam u sliku, pa u gospođu ispred sebe. Kosa je bila iste boje, ali lice ispred mene pričalo je drugačiju, bogatiju priču. Priču koju su ispisale bore smejalice oko očiju i one dublje, koje svedoče o iskustvu.
„Ovo sam ja na Fejsbuku“, rekla je tiho, skoro posramljeno. „A ovo sam prava ja. Vidite i sami, to su dve različite osobe.“
Vesna je imala šezdeset godina. Udovica već skoro deceniju, osećala se usamljeno. Prijateljice su je nagovorile da otvori profil na društvenim mrežama, da malo proširi krug poznanstava, možda čak i pronađe nekog za razgovor i druženje. U početku je bila skeptična, ali je probala. Međutim, kako je gledala profile drugih, osetila je dubok stid zbog svojih godina, zbog tragova koje je život ostavio na njoj.
„Počela sam da koristim one filtere i programe za ulepšavanje“, nastavila je, izbegavajući moj pogled. „Malo po malo, i napravila sam od sebe devojku. I znate šta je najgore? Muškarci su počeli da se javljaju. Imala sam divne razgovore, dopisivali smo se danima. Osećala sam se kao da sam ponovo živa.“
Glas joj je zadrhtao. „Ali onda bi uvek došlo to pitanje. ‘Hoćemo li na kafu?’ I tu je bio kraj. Panika. Hladan znoj. Šta da radim? Da se pojavim ovakva? Pa čovek me ne bi prepoznao, mislio bi da sam majka one žene sa slike. Osećala sam se kao prevarant. I onda bih samo nestala. Blokirala bih ih i obrisala sve poruke.“
To se ponovilo ne jednom, već desetak puta. Svaki put bi je to slomilo još više. Objasnio sam joj da problem nije u njenim godinama, već u njenom prihvatanju tih godina.
„Vesna, osoba sa kojom se dopisujete ne priča sa slikom. Ona priča sa Vama. Sa Vašim duhom, Vašim humorom, Vašim mislima koje delite u tim porukama. Ta fotošopirana slika je samo fasada, ali Vi ste ona stvarna vrednost unutra. Strah Vas je da ta vrednost neće biti dovoljna ako se pojavi u, kako Vi mislite, manje lepom pakovanju.“
Naš razgovor je potrajao skoro dva sata, a nakon toga smo odradili prvu hipnoterapiju. Cilj je bio jasan, ojačati njeno samopouzdanje i pomoći joj da zavoli odraz koji vidi u ogledalu, da prihvati sebe u potpunosti. U roku od dva dana, poslao sam joj personalizovanu audio terapiju koju je slušala svako veče pred spavanje.
Prošle su tri nedelje, a onda je stigao mejl.
„Dragi Gorane, javljam Vam se sa osmehom koji ne skidam sa lica. Nešto se u meni promenilo. Počela sam da gledam svoje lice u ogledalu i da primećujem lepe stvari. Oči koje su još uvek radoznale, osmeh koji je iskren.
Pre desetak dana, ponovo se desila ista situacija. Čovek po imenu Miloš, sa kojim sam imala zaista predivnu komunikaciju, predložio je da se vidimo. Stara ja bi već uveliko pritisnula dugme za blokiranje. Ali, nešto mi nije dalo. Umesto toga, duboko sam udahnula, pronašla jednu svoju noviju sliku bez ikakvih filtera, i poslala mu je. Napisala sam: ‘Miloše, ovo sam prava ja. Filteri su zabavni, ali ovo je realnost. Ako i dalje želite na kafu, biće mi neizmerno drago.’
Gorane, ruke su mi se tresle. Mislila sam da je to kraj. Ali, posle samo par minuta, stigao je njegov odgovor: ‘Vesna, pa prelepi ste. Naravno da i dalje želim na kafu, pa ja sve vreme pričam sa Vama, a ne sa slikom.’
Videli smo se sutradan. Imala sam malu tremu, ali čim sam ga ugledala, nestala je. Prepoznao me je odmah i dočekao sa najširim osmehom. Popili smo kafu, pa još jednu, i pričali satima. Idemo na kafu i sutra. Hvala Vam što ste mi pomogli da srušim zid koji sam sama oko sebe izgradila. Konačno sam slobodna.
I da, već nekoliko dana su na Fejsbuku samo moje realne slike.“
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA