Kada pogledate Svetlanu, vidite nekoga ko je uspeo u životu. Ozbiljna, cenjena doktorka, deset godina iskustva, stabilan posao u državnoj bolnici. Svi su je poštovali. Ali, kada je sela preko puta mene, ta fasada se srušila za manje od pet minuta. „Ja ovo više ne mogu“, rekla je tiho, kao da se plaši da će je neko čuti. „Ja mrzim svoj život.“
Počela je da odmotava priču. Priču koju, kako kaže, nikome nikada nije ispričala. Čak ni roditeljima. Pogotovo ne roditeljima. Oni su bili tako ponosni na svoju ćerku doktorku. Nisu znali da je njihova ćerka oduvek želela samo jedno. Da bude frizerka. Da, dobro ste čuli. Doktorka koja želi da ostavi beli mantil i uzme makaze u ruke.
„Znate, Gorane,“ nastavila je gledajući u pod, „nikada nisam umela da kažem ne. Želela sam da ih usrećim. Upisala sam medicinu zbog njih. Završila sam je zbog njih. Zaposlila sam se zbog njih. Deset godina radim posao koji me uništava. Svako jutro mi je mučno.“
Pitao sam je šta je sprečava sada, kada je odrasla osoba.
„Šta će reći ljudi? Šta će reći roditelji? Proglasiće me ludom. Tolike godine školovanja baciti da bih nekome prala kosu? To je sramota.“
Gledao sam je neko vreme. Video sam ogroman teret tuđih očekivanja na njenim ramenima.
„Svetlana,“ rekao sam joj mirno, „Vi ste deset godina živeli život za druge. Živeli ste za aplauz koji niste ni čuli, jer ste iznutra bili nesrećni. Postoji samo jedno pitanje na koje Vi meni treba da odgovorite. Čiji je ovo život?“
Ćutala je.
„Taj fakultet nije bio pogrešan,“ nastavio sam, „naučio Vas je disciplini i radu. Ali on ne mora da definiše Vašu budućnost. Dozvolite sebi da budete početnik u nečemu što volite, umesto da budete profesionalac u nečemu što mrzite.“
Radili smo dva sata. Razgovor je bio težak, ali oslobađajući. Nakon toga, uradili smo prvu hipnoterapiju. Fokusirali smo se na oslobađanje od osećaja krivice i straha od osude. Hteo sam da joj pomognem da čuje sopstveni glas, koji je bio ugušen decenijama.
U roku od dva dana, poslao sam joj personalizovanu audio terapiju. Imala je zadatak da je sluša svako veče, naredne tri nedelje.
Mesec i po dana kasnije, stigao mi je mejl. Bio je dugačak, emotivan, ali ono što je bilo najvažnije – bio je rasterećen.
Pisala mi je:
„Poštovani Gorane, ne znam kako da Vam se zahvalim. Slušala sam terapiju svako veče. Nešto se u meni prelomilo. Strah je nestao. Osećam se kao da sam se probudila iz nekog dugog, teškog sna. Nisam osetila apsolutno nikakve negativne efekte, samo ogromno olakšanje. Krajem treće nedelje sam uradila nešto nezamislivo. Sela sam sa roditeljima i prvi put u životu sam im rekla istinu. Bili su šokirani, naravno. Ali me se nisu odrekli. Mislim da su prvi put videli mene, a ne ‘doktorku Svetlanu’. Upisala sam odmah obuku za frizere. Želela sam da osetim to u rukama. I sviđa mi se. Sutra dajem otkaz u bolnici. Ljudi me gledaju čudno, ali me prvi put u životu nije briga za to. Konačno dišem.“
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA