Neki ljudi lažu toliko lepo i slatko da bi im čovek najradije aplaudirao, čak i dok mu se srce lomi. Ovo je priča o Sari, ženi koja sve vreme ima osećaj da sanja najlepši san, dok istovremeno leži na hladnom betonu.
Sela je preko puta mene, nervozno vrteći prsten na ruci. Nije joj trebalo mnogo vremena da otvori dušu. Njen partner je bio nalik Paganiniju, samo je, umesto violine, koristio reči. Od vazduha je pravio kule i gradove, ali temelj te veze nije postojao.
„Gorane, ja znam da me on laže“, rekla je drhtavim glasom. „Ali on to radi tako divno. Kada priča o našoj ljubavi, ja se osećam kao princeza celog svemira. Kako da se odvojim od toga? Kako da napustim tu bajku, iako znam da je on čovek na koga se ne mogu osloniti ni za šta, osim za te lepe priče?“
Slušao sam je pažljivo. Ovo je bio klasičan primer kognitivne disonance, stanja gde se razum bori sa emocijom koja je zavisna od lepih reči kao od najjače droge. Sara je bila gladna ljubavi, a on joj je servirao slike hrane umesto pravog obroka.
„Saro, hajde da nešto uradimo.“, rekao sam joj blago. „Zamislite da ste užasno žedni u pustinji. Da li bi Vam pomoglo da Vam neko satima opisuje najhladniju, najukusniju izvorsku vodu, ili bi Vam pomogla jedna mala, obična čaša vode koju zaista možete da popijete? Vi trenutno živite od opisa vode, a umirete od žeđi.“
Gledala me je pravo u oči, a suze su joj krenule niz lice. Shvatila je poentu. Ljubav nije imenica, ljubav je glagol. Ona se ne sluša, ona se radi.
Objasnio sam joj da je njen um postao programiran da reaguje na njegov glas kao na nagradu i da moramo to da promenimo. Nakon razgovora smo uradili prvu hipnoterapiju. Cilj nam je bio da ojačamo njenu logiku i samopoštovanje, kako bi reči prestale da imaju tu hipnotičku moć nad njom.
U roku od tri dana, kreirao sam personalizovanu audio terapiju za nju. Fokus je bio na buđenju njene unutrašnje snage i sposobnosti da vidi realnost bez ružičastih naočara. Poslao sam joj snimak i dogovorili smo se da ga sluša svakog dana u naredne tri nedelje.
Dani su prolazili, a ja sam se pitao kako Sara napreduje. Znao sam da odvikavanje od iluzije može biti bolno. Međutim, nakon tačno dvadeset i jednog dana, stiglo mi je njeno pismo:
Dragi Gorane,
Moram da Vam priznam da sam prve večeri bila skeptična. Ležala sam i slušala Vaš glas, pitajući se da li ovo zaista može da poništi magiju njegovih reči. Međutim, nastavila sam. Nisam imala nikakve negativne efekte, naprotiv, posle svake sesije sam se osećala sve mirnije i stabilnije. Spavala sam duboko i bez snova.
A onda se desilo. Pre tri dana je došao kod mene i počeo svoju uobičajenu priču o tome kako ćemo putovati svetom i kako sam ja jedina žena za njega. Ranije bih se istopila. Sada sam ga gledala i prvi put sam zaista čula tišinu iza tih reči. Videla sam ga onakvog kakav jeste, manipulatora koji nema šta da pruži osim praznih obećanja. Nije me bolelo. Samo sam osetila neverovatnu ravnodušnost.
Prekinula sam s njim istog trenutka. Rekla sam mu da mi ne trebaju bajke, već život. Otišao je zatečen, a ja sam ostala sama u stanu, ali se nisam osećala usamljeno. Osećala sam se slobodno. Hvala Vam što ste me probudili.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA