Nikada nisam verovao da ime može toliko da odredi sudbinu čoveka dok u moju kancelariju nije ušla žena čije je ime imalo samo jedan cilj – da bude znak STOP. Bukvalno. Stanka je sela na fotelju prekoputa mene tako tiho i neprimetno da sam imao osećaj da se izvinjava samom vazduhu što ga troši. Skupljena ramena, pogled zakovan za parket i ruke koje su nervozno gužvale maramicu govorile su više od hiljadu reči.
Pitao sam je kako se oseća, a ona je samo uzdahnula.
Gospodine Gorane, ja sam greška koja je uspela – rekla je tiho.
Bio je to jedan od onih početaka razgovora koji vas zalede. Zamolio sam je da mi pojasni. Ispričala mi je priču koja bi u nekom minulom veku bila tužna, a danas je tragična i apsurdna. Bila je četvrto žensko dete. Njen otac, očajan što nema sina, dao joj je ime Stanka. Ideja je bila da ona, svojim imenom, magijski zaustavi rađanje devojčica. I znate šta je najgore? Uspelo je. Sledeće dete bio je sin. Naslednik. Ponos.
Dok je ona rasla kao tačka na kraju rečenice, njen brat je bio uzvičnik. Ona je naučena da ćuti, da služi i da se sklanja. Danas, trideset godina kasnije, scenario je ostao isti, samo su se glumci promenili. Umesto oca, sada je tu bio muž.
Moj suprug je dobar čovek, znate – pravdala ga je, iako je nisam ni pitao kakav je. Ali on donosi sve odluke. Ja sam tu da skuvam, operem i da klimnem glavom. Nedavno smo kupovali kola. Pitao me je koja mi se sviđaju, ja sam rekla crvena. On je kupio siva i rekao da crvena nisu za ozbiljne ljude. Zašto me je uopšte pitao?
Gledao sam je i shvatio da Stanka zapravo nikada nije dobila dozvolu da postoji kao osoba. Ona je bila funkcija.
Stanka, Vi ste celog života bili crveno svetlo na semaforu da bi Vaš brat, a sada Vaš suprug, mogli da imaju zeleno svetlo – rekao sam joj polako. Ali, recite mi, šta se dešava sa sijalicom na semaforu ako neprestano svetli samo crveno?
Pogledala me je zbunjeno.
Pregori – odgovorila je.
Upravo tako. Vi ste počeli da pregorevate. Došli ste ovde jer se gušite, zar ne? Vreme je da shvatite da Vi niste ničija kočnica. Vi ste motor sopstvenog života.
Tokom tih sat i po razgovora, polako smo ljuštili slojeve krivice koju je nosila samo zato što je rođena kao žensko. Objasnio sam joj da njeno mišljenje nije napad na njenog muža, već dokaz da ona postoji. Pitao sam je šta bi se desilo da jednom, samo jednom, kaže naglas ono što misli, bez straha od posledica.
Zatim smo prešli na hipnoterapiju. U tih pola sata, dok je bila u stanju duboke opuštenosti, radio sam na jačanju njenog samopouzdanja. Sugerisao sam joj da je njeno ime samo skup slova, a ne njena sudbina, i da ima puno pravo da zauzme svoj prostor u sobi, u braku i u životu.
Nakon seanse, delovala je mirnije, kao da je neko skinuo težak kaput sa njenih ramena. Rekao sam joj da će u roku od tri dana dobiti audio terapiju na mejl i da je potrebno da je sluša svako veče pred spavanje.
Prošlo je skoro pet nedelja pre nego što mi se Stanka javila. Priznajem, već sam počeo da se pitam da li je odustala ili se možda uplašila promene. A onda je stiglo pismo koje me je nasmejalo i oduševilo.
Poštovani Gorane,
Izvinite što Vam tek sada pišem. Morala sam da sačekam da vidim da li je ovo stvarno ili sam samo umislila. Slušala sam Vaš snimak svako veče. Budila sam se odmornija nego ikad.
Promena se desila prošle nedelje. Bili smo na ručku kod svekrve. Znate kako to ide, žene ćute i iznose supu, muškarci pričaju o politici. Moj muž je počeo da priča kako planiramo da krečimo stan u belo, jer je to jedino normalno.
Osetila sam neki mir u stomaku, onaj o kojem ste pričali. Samo sam spustila kašiku i rekla glasno: Meni se bela ne sviđa. Hoću boju breskve u dnevnoj sobi.
Nastala je tišina. Svi su me gledali kao da sam progovorila na kineskom. Muž me je pogledao, hteo je nešto da kaže, ali je video moj izraz lica. Prvi put nisam skrenula pogled.
Slegnuo je ramenima i rekao: Pa dobro, može i breskva, ako ti baš toliko znači.
Gorane, možda je to nekome smešno, ali ja sam se osećala kao da sam osvojila Mont Everest. Kupili smo boju breskve. Ja sam je birala. Iako se zovem Stanka, mislim da sam tek sada, zapravo krenula.
Hvala Vam što ste mi upalili zeleno svetlo.
Srdačan pozdrav,
Stanka
Nakon što sam pročitao pismo, pomislio sam kako su male pobede zapravo one najveće. Stanka nije promenila svet, ali je promenila svoj svet. Od toga kreće promena sveta.
Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 www.goranjanjic.com