„Gorane, ja više ne znam šta da radim. Bio sam kod trojice kardiologa. Radio sam test opterećenja, nosio holter, proveravao pluća. Svi kažu da sam fizički zdrav. Ali ja se svake noći budim sa osećajem da mi neko sedi na grudima. Puls mi u mirovanju skoči toliko da mislim da će mi srce prosto stati. Pre nedelju dana, dok sam bio na sastanku, odjednom mi je utrnula leva strana lica. Bio sam ubeđen da je šlog. Pozvao sam ženu da se oprostim,“ ispričao mi je, dok mu je glas blago podrhtavao.
Ovaj čovek je decenijama bio onaj na koga se svi oslanjaju. Bio je tu za bolesne prijatelje, rešavao je porodične krize, preuzimao je na sebe greške svojih mlađih kolega i brinuo o napuštenim životinjama u svom naselju. Svoju tugu je pakovao u fioke, a gubitke, poput preranog odlaska bliskih ljudi, prosto je „pretrčavao“ jer nije bilo vremena za plakanje. Sada su te fioke počele da pucaju pod pritiskom.
„Vi ste čovek koji je naučio da gradi mostove za druge, ali ste zaboravili da sagradite jedan za sebe,“ rekao sam mu dok sam ga posmatrao. „Problem je u tome što su Vaše misli postale kao nekontrolisani softver koji radi u pozadini i troši svu bateriju. One Vas ne pitaju za dozvolu, one prosto kidaju Vaš mir. Recite mi, šta sebi govorite u trenucima kada nastupi taj strašan bol?“
„Ne govorim ništa, ja samo tonem,“ odgovorio je rezignirano. „Mozak mi je kao pokvarena ploča. Čim se svetla ugase, kreću projekcije. Greške od pre deset godina, strah od bolesti, briga za budućnost unuka. Pijem lekove za smirenje već mesecima samo da bih mogao da funkcionišem, ali osećam da postajem senka onoga što sam bio.“
Razgovarali smo o tome kako podsvest ne razlikuje stvarnu opasnost od one koju sami projektujemo. Objasnio sam mu da je njegovo telo u stanju stalnog „rata“ jer on ne dozvoljava sebi da procesira emocije. Odlučio je da bude jak za sve, ali je ta snaga postala njegov najveći neprijatelj.
„Slušajte me pažljivo. Vi ne možete da kontrolišete neizbežne životne cikluse, niti možete da popravite svet oko sebe. To su bitke koje ne možete dobiti. Ali ono što možete, jeste da naučite svoj um da se vrati u sadašnji trenutak,“ objasnio sam mu. „Danas ćemo uraditi prvu sesiju da vidite kako izgleda kada se taj unutrašnji motor konačno utiša, a onda ćete dobiti svoj audio tretman.“
Zatvorio je oči, vidno napet. Tokom tih pola sata prve hipnoterapije, vodio sam ga kroz predele unutrašnjeg mira koje je davno zaboravio. Kada je otvorio oči, duboko je udahnuo – prvi put bez onog poznatog grča u ramenima.
„Neverovatno… kao da sam skinuo tesno odelo koje sam nosio godinama. Ne osećam onaj pritisak u vratu,“ rekao je sa blagim osmehom.
Dao sam mu svesku i poseban zadatak: svako veče slušanje terapije i beleženje „svetionika“ – situacija iz prošlosti u kojima je pokazao integritet, snagu ili veštinu. Bio je to proces reprogramiranja – prebacivanje fokusa sa onoga što ga plaši na ono što ga čini snažnim.
Nakon pet nedelja, stigao mi je mejl.
„Poštovani Gorane, moram Vam reći da sam na početku bio veoma skeptičan. Ja sam čovek od logike i brojeva, i sve ovo mi je zvučalo suviše jednostavno da bi radilo. Ali prevario sam se. Prvih par svetionika sam jedva iskopao, ali sada ih vidim svuda. Terapiju slušam redovno i rezultati su me zapanjili. Lekove za smirenje nisam uzeo već tri nedelje. Spavam celu noć, a ono gušenje je potpuno nestalo. Čak i kada se javi stres na poslu, ja prosto osetim kako se moj mir vraća. Negativnih efekata nema, osim što moja supruga kaže da sam postao ‘nepodnošljivo smiren’. Hvala Vam što ste mi pomogli da ponovo preuzmem kormilo svog života.“
Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 6 77 00 55 99
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 www.goranjanjic.com)