„Moj sin ima 15, a ćerka 13 godina. Svaki naš razgovor u poslednje vreme završava svađom. Sin se povukao u sebe, non-stop je na telefonu ili kompjuteru, a ćerka… Ona kao da stalno testira moje strpljenje. Kako da im postavim granice, a da ne osetim da sam stalno u ratu s njima?“
Dok je Radmila pričala, osetio sam koliko je duboko frustrirana, ali i zabrinuta. Kao mnogi roditelji, želela je da pronađe balans – da bude stroga, ali i da zadrži bliskost sa decom. Suočavala se s problemom koji danas muči mnoge porodice – postavljanje granica bez narušavanja odnosa.
„Kažete da osećate stalni sukob sa decom, ali takođe spominjete i nesuglasice sa suprugom oko metoda vaspitanja?“ – upitao sam je, pokušavajući da dublje razumem situaciju.
„Da,“ odgovorila je odmah. „Moj suprug smatra da sam previše popustljiva, dok ja mislim da je on previše strog. Deca se često okreću protiv jednog od nas kad god se ne slažemo oko nečega, i to samo pogoršava situaciju.“
U tom trenutku, bilo mi je jasno da problem nije samo u deci – već i u dinamici između Radmile i njenog supruga. Različiti pristupi vaspitanju često vode do konfuzije i kod roditelja i kod dece, i to stvara distancu i nerazumevanje.
„Razumem,“ rekao sam, „ali važno je da shvatite da deca prate vaš primer. Ako vide neslaganja između vas i supruga, koriste to kao način da izbegnu odgovornost. Važno je da postavite jasna pravila zajedno, kao tim.“
Kroz naš dvosatni susret, osvrnuli smo se na sve izazove s kojima se suočavala. Diskutovali smo o tome kako postaviti granice koje će poštovati i ona i suprug, a da se deca osećaju sigurno, voljeno, ali i odgovorno.
„Vaš sin ulazi u pubertet,“ rekao sam. „To je vreme kada se deca često povlače u sebe i traže svoj identitet. Važno je da razumete njegove potrebe, ali i da odredite jasna pravila i granice. Što se tiče vaše ćerke, ona testira granice – što je tipično za tinejdžere. Ali ona zapravo traži vašu pažnju, iako to ne izgleda tako.“
Posle prve, inicijalne, hipnoterapije, Radmila je delovala opuštenije. Primenili smo tehniku vođene relaksacije kako bismo smirili njenu anksioznost i pružili joj prostor da se poveže sa svojim unutrašnjim osećajem mira.
Sutradan sam kreirao audio terapiju koja je bila usmerena na jačanje njenog osećaja samopouzdanja kao roditelja i na usklađivanje sa suprugom u pristupu deci. Poslao sam je Radmili uz uputstvo da je sluša jednom dnevno u naredne tri nedelje.
Nakon četiri nedelje, dobio sam Radmilino pismo:
„Dragi Gorane, od trenutka kada sam počela da slušam Vašu audio terapiju, osetila sam ogromno olakšanje. To me je motivisalo da sednem sa suprugom i otvoreno, i bez svađe, razgovaramo o deci. Dogovorili smo pravila i počeli smo da budemo jedinstveni u svom pristupu. Zanimljivo je da su deca to primetila odmah. Moj sin je počeo da provodi više vremena sa nama, i čak je samoinicijativno predložio da vikendom zajedno idemo u šetnju. Ćerka je, naravno, i dalje tvrdoglava, ali sam naučila kako da joj postavljam granice s ljubavlju i bez frustracije. Osećam da su odnosi u našoj porodici postali mnogo harmoničniji. Znam da će biti još i bolje, samo da ovo dodatno zaživi.“
Ovo pismo me posebno dirnulo. Radmila je, kao i mnogi drugi roditelji, shvatila da nije uvek stvar u tome koliko ste strogi ili popustljivi, već koliko ste dosledni i jedinstveni u svom pristupu.
Roditeljstvo nije laka uloga, ali kad roditelji zajedno rade kao tim, deca to prepoznaju. Počinju da osećaju sigurnost u pravilima koja su im postavljena, i polako počinju da se prilagođavaju, ali na način koji ne ugrožava porodičnu bliskost.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<