Kad tvoje dete postane roditelj, svet se prevrne naglavačke. Taj trenutak kada prvi put vidiš svoje čedo kako drži svoje dete deli tvoj život na „pre“ i „posle“, ostavljajući te da se nosiš sa mešavinom ponosa i straha koji nema ime.
Neke bake i deke se prilagode novoj ulozi – pružaju podršku na diskretni način, poštuju granice mladih roditelja i uživaju u unucima bez potrebe da ih kontrolišu. Oni shvataju da je njihov posao završen i da je vreme da se povuku.
Drugi ostaju zarobljeni u potrebi da budu „glavni roditelj“. Godinama se bore sa činjenicom da više nisu najvažniji u životu svog deteta. Daju nepoželjne savete, kritikuju metode vaspitanja, preteruju sa pokionima i „znam ja bolje“ komentarima. Za njih, vreme kao da se zaustavilo u momentu kada je njihovo dete bilo malo.
Mnogi roditelji ne znaju kada da prestanu da budu roditelji. Ne razumeju da uspešno roditeljstvo znači odgajanje deteta koje više ne treba roditelje.
Prva velika zabluda starijih roditelja jeste mit o večnoj potrebi. Verujemo da ćemo uvek biti potrebni našoj deci na isti način, da će uvek tražiti naš savet, našu pomoć, naše odobravanje. Ne pripremamo se na to da je normalno i zdravo kad dete preraste potrebu za nama. Ova zabluda čini tranziciju bolnom jer se oslanjamo na ulogu koja po prirodi stvari mora da se menja.
Druga opasna zabluda je da je naše roditeljsko iskustvo univerzalno važeće. Mislimo: „Ja sam odgajio troje dece, znam kako to ide.“ Ne razumemo da se svet promenio, da su okolnosti druge, da naše dete može imati drugačiji pristup koji je jednako valjan. Ova arogancija stvara konflikte i udaljava nas od onih koje najviše volimo.
Treća zabluda je da podrška mora značiti mešanje. Mnogi misle da ako ne komentarišu, ne savetuju, ne „pomažu“ aktivno, to znači da ih nije briga. Ne razumeju da je ponekad najbolja podrška – prosto biti tu kada zatreba, bez pitanja i predloga.
Istina je da većina nas ne ume da se povuče na vreme. Ne uči nas niko kako da pređemo iz aktivnog roditeljstva u mirno posmatranje. Kada naše dete postane roditelj, suočavamo se ne samo sa novom ulogom, već i sa sopstvenom nespremošću da budemo manje važni.
Četvrta zabluda je da je naša ljubav opravdanje za sve. „Radim to iz ljubavi“ postaje univerzalna odbrana za kontrolu, kritiku i narušavanje granica. Ne razumemo da ljubav ponekad znači korak unazad, tišinu umesto saveta, prihvatanje umesto popravljanja.
Peta, možda najbolnija zabluda je da ćemo kroz unuke „popraviti“ ono što smo propustili sa svojom decom. Projektujemo svoje nezadovoljstvo roditeljstvom na novu generaciju, pokušavamo da budemo „bolji“ baka i deka nego što smo bili mama i tata. Ali unuci nisu naša druga šansa – oni su nova priča koju ne pišemo mi.
Neki stariji roditelji će se prepoznati u ovome i shvatiti da je vreme da nauče nova pravila. Da nauče da pitaju umesto da pretpostavljaju, da slušaju umesto da savetuju, da čekaju poziv umesto da se nameću. Oni će shvatiti da je najlepši poklon koji mogu dati svojoj deci – autonomija u roditeljstvu.
Drugi će ovo čitati sa ogorčenjem, braniti svoje postupke i insistirati da „znaju bolje“. Oni će nastaviti da stvaraju tenzije na porodičnim okupljanjima, da se žale prijateljicama kako im „deca ne daju da vide unuke“ i kako su „mladi danas nezahvalni“. Oni neće razumeti da je problem u njima, ne u „nezahvalnoj deci“.
Možda je vreme da prestanemo da idealizujemo bake i deke kao mudre starešine koji automatski zaslužuju poštovanje. Možda je vreme da priznamo: tranzicija iz roditelja u bakе/deke je jedna od najsloženijih životnih promena, i većina nas je za nju potpuno nepripremljena.
Možda je vreme da razumemo da je prava mudrost znati kada da pustimo, a prava ljubav – imati hrabrosti da to i uradimo.
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA