Prošlo je sedam meseci otkako je ostala bez supruga, ali njen bol je bio toliko opipljiv, kao da se sve desilo juče. „Gorane, ja ne znam kako dalje,“ rekla mi je tiho, dok joj je pogled lutao negde ka prozoru. „Svi mi govore da vreme leči sve, ali meni kao da je svakim danom sve teže. Najviše od svega me uništava to što nismo stigli da se oprostimo. Ostalo je toliko toga što sam htela da mu kažem, a nisam.“
To je bio koren njene tuge. Ne samo gubitak, već osećaj nedovršenosti. Osećaj da su vrata zalepljena, a ne zatvorena.
Proveli smo sat i po u pažljivom razgovoru. Pričala mi je o njihovom životu, o malim stvarima koje su delili. Kada smo prešli na prvu hipnoterapiju, cilj mi je bio da joj pomognem da pronađe unutrašnji mir, da joj omogućim taj oproštaj koji joj je bio toliko potreban.
Dok je bila u stanju duboke opuštenosti, zamolio sam je da se seti nekog lepog, mirnog trenutka koji je provela sa suprugom. Mesta gde se osećala potpuno sigurno i voljeno.
Nakon nekoliko trenutaka, na licu joj se pojavio jedva primetan osmeh. „Šetamo,“ prošaputala je. „Pored Dunava. To nam je bilo omiljeno mesto.“
„Ostanite tamo, Jasmina,“ rekao sam joj blago. „Osetite vetar, čujte reku. On je sa Vama.“
I tada se desilo nešto zaista posebno. Sasvim spontano, Jasmina je počela da priča. Ali nije pričala meni. Obraćala se njemu. „Morao si da odeš,“ rekla je, a suze su joj polako klizile niz obraze. „Nisam ti stigla reći koliko sam ti zahvalna za sve. Nisam ti stigla reći da ne brineš za mene, da ću biti dobro…“
Nastavila je tako neko vreme. Govorila mu je sve ono što ju je gušilo sedam meseci. Sve strahove, svu ljubav, sav bes zbog preranog odlaska, i na kraju, oprost. Plakala je, ali to su bile suze koje leče. Gledao sam kako joj ogroman teret bukvalno spada sa ramena tu, preda mnom.
U naredna dva dana, pripremio sam njenu personalizovanu audio terapiju. U nju sam, pored standardnih tehnika za prevazilaženje tuge, ugradio i dodatne elemente. Oni su imali za cilj da joj pomognu da sa dubokim razumevanjem prihvati životne neminovnosti. Da shvati da ljubav ostaje, čak i kada osoba fizički nije tu. Dobila je uputstvo da terapiju sluša svako veče pre spavanja, naredne tri nedelje.
Tačno tri nedelje kasnije, stiglo mi je Jasminino pismo.
„Poštovani Gorane, pišem Vam sa osećajem koji dugo nisam imala. Osećam mir. Još uvek mi neizmerno nedostaje, i uvek će mi nedostajati. Ali više ne osećam onaj grč, onaj očaj koji me je paralizovao. Ona naša ‘šetnja’ pored Dunava tokom terapije mi je promenila sve. Osećam kao da sam se zaista oprostila, kao da sam mu rekla sve. Sada, kada ga se setim, ne plačem od tuge, već se osmehnem zbog svega lepog što smo imali. Počela sam ponovo da spavam normalno, čak sam se videla sa prijateljicama na kafi. Terapija mi je donela samo dobro, nisam osetila nikakve negativne efekte, samo postepeno, ali sigurno olakšanje. Hvala Vam što ste mi pomogli da tugu pretvorim u mirno sećanje. Planiram da za par meseci odradimo još jednu seansu. Želim da uz Vašu pomoć dodatno osnažim svoju želju za još neki partnerski odnos. „
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA