„Da sam samo prihvatio onu ponudu za posao u inostranstvu pre deset godina, gde bi mi bio kraj?!“
Ovako je počeo naš razgovor. Nazovimo ga Petar. Ušao je u moju kancelariju sa teretom koji se video u načinu na koji je sedeo, u rukama koje je nervozno stiskao u krilu. Imao je dobar posao, porodicu, sve je naizgled bilo na svom mestu, ali taj jedan „šta ako“ ga je jeo iznutra.
Propuštena prilika. Koliko sam samo puta čuo tu rečenicu. Za Petra, to je bila zlatna karta koju je ispustio. Pričao mi je o tom poslu, o svim sjajnim stvarima koje je zamišljao da bi mu doneo. Velika plata, putovanja, status. Umesto toga, ostao je. Oženio se, dobio sina, radio posao koji je bio „samo OK“.
Dok sam ga slušao ta dva sata, postajalo je jasno da Petar ne žali za poslom. Žalio je za fantazijom. Žalio je za idealizovanom verzijom sebe koja bi, po njegovom mišljenju, nastala da je otišao.
„Petre,“ rekao sam mu mirno, „Vi ste zaglavljeni u žaljenju za životom koji nikada nije ni postojao. Toliko ste fokusirani na ta jedna vrata koja su se zatvorila, da ne primećujete da ste ušli u palatu kroz druga.“
Gledao me je zbunjeno.
„Da li biste menjali svoju suprugu za taj posao?“ pitao sam.
„Naravno da ne,“ brzo je odgovorio.
„A sina?“
„Nikada.“
„Eto vidite,“ nastavio sam. „Vi mislite da ste propustili priliku. Ali šta ako je ta ‘propuštena prilika’ zapravo bila Vaš najveći blagoslov? Šta ako je Vaš put, baš ovakav kakav je, jedini put koji Vas je mogao dovesti do supruge koju volite i dece koju nikada ne biste menjali?“
Objasnio sam mu da naš mozak voli da romantizuje ono što nemamo. To je zamka. Rekao sam mu da ćemo kroz hipnoterapiju pomoći njegovom umu da se fokusira na vrednost onoga što JESTE izgradio, umesto na tugu za onim što nije. Da prepozna da ono što ima nije utešna nagrada, već glavni dobitak.
Obavili smo prvu seansu. Nakon dva dana, poslao sam mu personalizovanu audio terapiju, sa uputstvom da je sluša svako veče pred spavanje, naredne tri nedelje.
Pre nekoliko dana, stigao mi je mejl od Petra. Bio je dugačak, ali jedan deo moram da podelim sa Vama.
„Gorane, moram Vam priznati da prvih nedelju dana terapije nisam primećivao ništa posebno, osim što sam nekako lakše spavao. A onda, jedne večeri, supruga i ja smo gledali neki stari film. Uhvatio sam sebe kako je gledam i osetio talas takve zahvalnosti da mi je stala knedla u grlu.
Prošle nedelje sam bio na fudbalskoj utakmici sa sinom. Dok sam ga gledao kako navija, shvatio sam. ONAJ posao u inostranstvu bi mi oduzeo ovo. Oduzeo bi mi gledanje sina kako odrasta. Vi ste bili u pravu. Ja nisam propustio priliku. Ja sam izbegao pogrešan put. Osećaj težine koji sam nosio godinama je nestao. Osećam se kao da mi je neko skinuo ogroman kamen sa grudi. Hvala Vam što ste mi pomogli da progledam.“
Petrova priča je podsetnik da ponekad najveće „propuštene prilike“ budu naši najveći dobici.
>> Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA