Najskuplja stvar koju čovek može da plati nije ni kuća, ni luksuzni automobil, već vreme koje provede čekajući voz na stanici gde su šine odavno povađene. Upravo sa tom nevidljivom cenom na svojim leđima u moju kancelariju ušla je Jovana. Bila je to žena besprekornog stila, doterana i naizgled jaka, ali njen pogled je bio zamućen onom vrstom tuge koja se taloži mesecima, pa čak i godinama.
Sela je u fotelju prekoputa mene, duboko uzdahnula i bez ikakvog uvoda rekla kako matematika raskida kod nje jednostavno ne funkcioniše. Pojasnila mi je da su joj svi govorili kako je potrebna polovina vremena koje su proveli zajedno da bi se vratila na nulu i da bi ponovo bila ona stara. Po toj logici, Jovana je trebalo da bude kao nova još pre trinaest meseci. A nije!
Rekla mi je da najgora stvar koju radi nije to što ga je pustila da ode, već što svake večeri pre spavanja sebi ponavlja jednu opasnu rečenicu. Ta rečenica je glasila: Vratiće se on kad shvati šta je izgubio.
Gledao sam je i video koliko je ta nada iscrpljuje. Jovana, Vi ste svoj život pretvorili u čekaonicu, rekao sam joj tada sasvim iskreno. Objasnio sam joj da ta nada koju gaji nije lek, već so na ranu. To je bio onaj tupi, uporni bol, poput kamenčića u cipeli na dugačkom putu. Vi odbijate da istresete taj kamenčić jer Vas jedino on podseća da još uvek hodate istom stazom kojom je on prošao.
Klimnula je glavom i priznala da se oseća kao da gleda romantični film, u kome se, negde na sredini, oni oko nečega posvađaju i rastanu se, da bi na kraju, u velikom finalu shvatili svoju grešku, vratili se jedno drugom, i živeli srećno u večnost.
Jovana, to je velika greška u pisanju scenarija sopstvenog života, rekao sam joj. Život nije film i dok Vi čekate veliko finale, propuštate jedinu predstavu koja se zaista igra, a to je Vaša realnost.
Tokom ta dva sata našeg susreta, detaljno smo razgovarali o mehanizmima koji je drže zaglavljenom u prošlosti. Nakon razgovora, uradili smo prvu hipnoterapiju. Cilj je bio da njena podsvest prihvati kraj ne kao pauzu, već kao tačku, i da se oslobodi potrebe da kontroliše ishod koji ne zavisi od nje.
U roku od tri dana izradio sam personalizovanu audio terapiju za nju i poslao joj je mejlom. Dobila je instrukcije da snimak sluša jednom dnevno, najbolje uveče pred spavanje, u naredne tri nedelje.
Nije se javljala tokom tog perioda, što je obično dobar znak da klijent radi na sebi. Tačno dvadeset i petog dana, stiglo mi je njeno pismo. Čitajući ga, shvatio sam da je Jovana konačno izašla iz čekaonice.
U pismu je stajalo sledeće:
Poštovani Gorane,
Želim da Vam javim da sam redovno slušala terapiju i da sam spavala mirnije nego ikada pre. Ali ono najvažnije desilo se u mojoj glavi.
Sećate se kako sam Vam pričala o nadi da će se on vratiti? Slušajući Vaš glas svaki dan, jednog jutra sam se probudila i shvatila koliko sam energije trošila na režiranje scenarija koji se nikada neće odigrati. Hranila sam tu nadu mrvicama sećanja sve dok ona nije postala veća od mog stvarnog života.
Sada, kada pogledam unazad, vidim da bol zbog njegovog odsustva zapravo nije trajala dugo. Ono što me je bolelo mnogo duže nego što je trebalo, bilo je moje odbijanje da prihvatim istinu. Tek kad sam konačno prestala da gledam u vrata i čekam da ih on otvori, shvatio sam da su zidovi oko mene odavno srušeni. Ja sam bila jedina koja je stajala u tim ruševinama, čuvajući mesto za nekoga ko je odavno pronašao novu adresu.
Danas sam konačno izašla iz tih ruševina. Telefon mi služi samo za razgovor, a ne za čekanje. Hvala Vam što ste mi pomogli da shvatim da ne moram da budem statista u sopstvenom životu.
Srdačan pozdrav,
Jovana
>> Objavljeno uz dozvolu klijentkinje <<
✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 hterapeut@gmail.com
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA