„Znate, osećam se kao prevarant“, rekao je Svetozar tiho. „Svi misle da imam savršen život, a ja se svako jutro budim sa nekom čudnom potištenošću. Stalno sam nezadovoljan, a onda me zbog tog nezadovoljstva peče savest jer znam da mnogi imaju mnogo manje, a srećniji su od mene.“
Ispričao mi je o slučajnom susretu sa jednim starim gospodinom koji je jedva hodao, ali je zračio takvom vedrinom da se Svetozar momentalno postideo svojih misli. Priznao mi je da ga je smrt poznanika naterala da razmišlja o sopstvenom odlasku i da ga užasava pomisao da će mu na kraju biti žao svih onih trenutaka koje je protraćio fokusirajući se na svoje male, nebitne tuge.
„Razumem Vas potpuno“, odgovorio sam mu. „Taj stid koji osećate nije neprijatelj. On je samo znak da Vaša duša želi da živi punim plućima, ali ne zna kako da skine te naočare kroz koje sve vidite sivo. Vi ne odbijate život namerno, Vi ste samo zaboravili kako se on zapravo posmatra.“
Proveli smo prvi sat u dubokom razgovoru. Objasnio sam mu da mozak ponekad upadne u petlju negativnih misli i da je to kao stara ploča koja preskače. Zatim smo prešli na prvu hipnoterapiju. Dok je ležao zatvorenih očiju, vodio sam ga kroz predele njegove podsvesti, učeći ga da otpusti taj osećaj krivice i da svaki udah koristi kao priliku za novi početak.
Dva dana kasnije, poslao sam mu personalizovanu audio terapiju. Rekao sam mu da je sluša svako veče pred spavanje, naredne tri nedelje, bez preskakanja.
Danas mi je stiglo njegovo pismo.
„Dragi Gorane, prošlo je tačno tri nedelje i moram da Vam priznam da se osećam kao da sam se probudio iz nekog dugog, teškog sna. Prvih nekoliko dana slušanja terapije bili su neobični, osećao sam blagi otpor, ali sam nastavio. A onda se nešto promenilo. Pre neki dan sam stajao u redu u pekari i posmatrao ženu ispred sebe kako se raduje običnoj kifli. Umesto da osetim onaj stari stid što ja nisam takav, osetio sam čistu radost. Nasmešio sam joj se i prvi put posle mnogo godina taj osmeh je bio stvaran. Više ne analiziram zašto sam tužan, već jednostavno primećujem lepotu u sitnicama. Onaj osećaj težine u grudima je nestao. Hvala Vam što ste mi pomogli da ponovo vidim svet u bojama.“
Gledajući u te redove, shvatio sam još jednom koliko je ljudska psiha moćna kada joj samo malo pomognemo da promeni pravac. Svetozar više ne troši vreme na stid, on sada troši vreme na život.
Objavljeno uz dozvolu klijenta <<
www.goranjanjic.com/info